U novu 2013. godinu mnogi su ušli puni nadanja, želje za promenom i boljitkom, ali ne i ja. Prelaz iz stare u novu godinu doživela sam kao još jedan najobičniji dan, mesec ili događaj. Magiju novogodišnje večeri nisam mogla da namirišem ni iz daleka, već naprotiv, u zagušljivoj diskoteci jedino što sam mogla da nanjušim bila je esencija duvana, znoja i alkoholnih zadaha euforičnih gostiju. Uopšteno gledajući, zimsko doba nikad nisam volela. Kada mi neko kaže reč zima, moje prve asocijacije su: prehlada, hladnoća, bezbrojni slojevi garderobe, gužve u prevozu i učmalost sedenja u kući. Kao osoba koja ima normalnu, zdravu porodicu, krov nad glavom i topao obrok na stolu, zapravo, ne bi trebalo ni na šta da se žalim. A i ne žalim se ni na šta, osim na sebe. Zima i jednolično sivilo ubija u meni želju za životom, a kamoli za bilo čim drugim. Ipak, sve se menja sa prvim zracima sunca i pogledom na prelepo plavo nebo.
Zimska… idila?
Sunce izmamljuje osmehe, greje srca i zbližava ljude. Toliko sam željno iščekivala prolepšavanje vremena, da ne znam šta bih pre. Prave se silni planovi. Da li da idem u šetnju, vožnju bicikla, teretanu ili možda kafenisanje, izlazak ili na bazen… Na moje veliko zaprepašćenje, većina ljudi, među kojima su i moji prijatelji, radije će ostati ušuškana u svojim stanovima i kućama špartajući besciljno kanale po televiziji ili dopisujući se na Facebooku. “Hajmo napolje!”, nekada smo govorili… A sada je to zamenila rečenica: “Hajde, dođi na chat”. Razočarana ovakvim stavom poznanika, odlučila sam da obrišem nalog na Facebooku, te time nateram i sebe i njih da provodimo više vremena zaista zajedno i ukinemo to sajber druženje. Za divno čudo, moj trud nije urodio plodom. Tu su Skype, MSN, Twitter i mnoge druge društvene mreže koje služe svemu, osim da se ljudi zaista druže preko njih. Nebo je plavo, ptice cvrkuću, duva blagi povetarac – ljudi, izađite napolje! Odjednom, ne osećam se toliko loše povodom zimske mrzovolje. Pitam se, da li su osmesi ljudi uopšte pravi ili je to još jedna šarena laža napravljena radi sakupljanja lajkova na slikama?
Osmeh je lek za sve boljke!
Sedim u Knez Mihailovoj, grickam kokice, čekam Jovanu, koja takođe nema Facebook i posmatram ljude kako prolaze. Neki se smeju, neki svađaju, neki šale, neki čuvaju decu… Neki se, pak, drže za ruke, neki ljube, neki rastaju, a poneki čak i zaplaču. Sve je to život i baš zbog toga je divan – zato što ne možemo da isplaniramo ni šta će nam se desiti za pola sata, a kamoli sutra. Život je ono što se desi dok mi pravimo druge planove. Ili možda prikladnije – život je ono što se desi dok se mi “check in-ujemo” na Facebooku ili pišemo “tweet” na Twitteru. Umesto da drugima pokazujemo šta nam se to dešava u životu, bilo bi dobro da ga za promenu zaista i živimo. Jovana je stigla, šetale smo se po Kalemegdanu i obišle zoološki vrt. Lepotu sunčanog dana prekinuo je jak, iznenadni pljusak. Došla sam potpuno mokra kući, presvukla se u suvu odeću, skuvala čaj i napisala ovaj tekst. Život je lep.
Izvori fotografija: guardian.com, myspace.com
Marija Oluić je student kineskog jezika, nepopravljivi romantik i optimista. Smatra da zauvek treba sačuvati dete u sebi, osmeh na licu i ljubav u srcu. Sreća prati hrabre!
