Život nam se dešava, a mi ga tumačimo, gradeći sistem verovanja (uverenja), od najranijeg detinjstva. Birajući uverenja koja deluju kao da pružaju najbolje objašnjenje, utvrđujemo svoja uverenja obično na nezrelom tumačenju događaja i to je tužna slika naših života, zasnovanih na manjkavim, neadekvatnim i samosabotirajućim uverenjima koja smo razvili tokom detinjstva.
Identifikujući se sa svojim uverenjima, sigurni smo da su ona istinita, iako su sva verovanja podložna preispitivanju – dajemo svojim ubeđenjima snagu, moć i legitimitet da nam upropaste život i ona su poslednje u šta posumnjamo, ako ikad posumnjamo. Naša podsvest se stara da prihvatamo svoja ubeđenja kao neospornu istinu i da ih materijalizujemo u svom iskustvu – naš život je povratna informacija naših ubeđenja. Uverenja kreiraju naša iskustva, a ona su naša stvarnost i potvrda naše istine – svako od nas gleda svoj film, projekciju svog života na sopstvenom ekranu realnosti.
Potvrđujući svojim životnim iskustvom svoja uverenja, mi osnažujemo svoja uverenja i to doživljavamo kao pozitivan čin, iako su iskustva loša i poražavajuća. Možda manifestujemo uverenje o svojoj bespomoćnosti, doživljavajući sebe kao žrtvu, kroz iskustva koja nam to potvrđuju – i bez obzira što se osećamo loše, što materijalizujemo negativno ubeđenje, mi imamo psihološku dobit, potrvrdu da smo u pravu, da je istina to što verujemo i osećamo.
