Mi dakle, nesvesni svojih uverenja, stvaramo iskustva, kreiramo svoj život, svoje probleme, emotivne povrede, bolove i razočaranja. Da bismo bili što efikasniji u tome, koristimo svoj sistem navigacije – svoje emocije. Kao što nam čula omogućavaju da vidimo i čujemo, emocije nam omogućavaju da identifikujemo kvalitet naših verovanja, “rade” kao interni sistem upozorenja. Emotivna bol (negativna emocija) upozorava nas da oslobađamo negativno verovanje – da kreiramo iskustvo zasnovano na ubeđenju da smo bezvredni, nemoćni, da nismo vredni ljubavi, da nismo dovoljno dobri, da smo neadekvatni…
Ovaj “protivpožarni” alarm, možemo da upotrebimo da bismo osvestili svoja negativna uverenja i sprečili ih da se manifestuju u našem iskustvu, ali prosto, tome nismo naučeni. Niko nas nikada nije uputio da emotivnu bol upotrebimo kao indikator pogrešnih, iskrivljenih, nezrelih i sabotirajućih uverenja i zato je obično doživljavamo kao indikator istine – patimo, dakle razlog je u nama, u našim nedostacima i manjkavostima.
Kad doživimo odbacivanje u emotivnoj vezi, mi osnažujemo ubeđenje da nismo vredni ljubavi, da smo nedostojni i neadekvatni, jer nas je intenzivna emotivna bol uverila u to. Osećanja su istinita, ali ona su ipak samo pokazatelj naših uverenja, ali pošto ih ne upotrebljavamo u tu svrhu, zatvaramo krug i nastavljamo da kreiramo slične okolnosti i iskustva. Dešavaju nam se iste stvari i ponavljaju se, pružajući nam svaki put priliku da “naučimo lekciju” odnosno, da osvestimo njihov uzrok u svojim ubeđenjima i verovanjima. I ponavljaće se, se sve dok ne uspemo da razotkrijemo svoja uverenja i da ih otpustimo, da prestanemo da kreiramo svoja iskustva po istom modelu koji nam uništava životno zadovoljstvo i uskraćuje nam svest o sebi i istinskoj moći svojih uverenja.
Izvor fotografija: instagram.com/glitterguide
Brankica Milošević
