Kakva ti je perspektiva – takav ti je život, takoreći. Ako si svoj život doživljavala vođena perspektivom porodice i društva, onda si sledila regularan put. Školovanje, postignuća, nagrade, diploma, pa onda posao i brak i porodica. Zna se kakav život treba da bude. Regularan.
Ali, nešto u tebi je sabotiralo tu regularnost – zabavljala si se sa momcima koji su ženidbeni materijal, a zatim raskidala sa njima i zaljubljivala se u tipove koji su razarali tvoj duševni mir i lomili ti srce. Bavila si se aktivnostima za koje si znala da će biti prihvaćene i vrednovane od svih, ali si ostajala neispunjena i nezadovoljna, jer nisi nalazila sebe u tome. Ovakav način života ti je omogućio da dosegneš neke (regularne) vrhunce, dok su ti drugi ostajali nedostupni, a pri tom si se osećala kao da si zapravo na dnu i da nikakav pomak nisi napravila.
Svaka priča koju si započela, dosadila ti je daleko pre srećnog kraja. Sve ti je brzo postajalo dosadno. Sve se odvijalo i dešavalo redom i kako treba, ali te nije odvelo dalje od suočavanja sa anksioznošću, a možda i depresijom.
Nije ti se sviđao tvoj regularan život. Sviđao se svima osim tebi. Jer, u njemu je bilo svega, osim tebe.
Činilo ti se da možeš da ispružiš ruku i dotakneš to nešto neuhvatljivo, što je stalno ostajalo van tvog domašaja, van tvoje zone komfora, omeđene društvenim okvirima, opšteprihvaćenom regularnošću.
Zašto nisi zadovoljna, šta ti fali? Imaš toliko toga što drugi nemaju, ne budi nezahvalna.
