Smatra se da je svaka osoba, koja ima više od trideset godina, samostalna u svakom mogućem smislu. Finansijski stabilna, sa izgrađenom karijerom, sopstvenim nekretninama, ima porodicu i živi onakav život kakav želi. No, da li je realna slika zaista takva? Šta se dešava onda kada imate preko trideset godina i još uvek živite sa roditeljima?
Postoji mnogo razloga zašto bi neko ostao da živi sa roditeljima i oni se uglavnom vezuju za finansije, sa jedne strane. Sa druge strane je to – lagodnost. Zašto bi neko otišao iz roditeljske kuće ako tako može da uštedi? Ne mora da izdvaja gotovo pola plate na kiriju i račune, uvek ima spreman ručak? Prosto, lakše je. Ovo je lak način da se uštedi novac, ali ne znači da je i najbolji, jer ume da košta slobode i živaca.
View this post on Instagram
Ne želim da osuđujem ljude koji žive sa roditeljima jer sam sigurna da imaju svoje razloge. Sami se susreću sa mnoštvom predrasuda u društvu: da su lenji, da se ne trude dovoljno da uspeju, da iskorišćavaju svoje roditelje. I to može biti tačno u određenim slučajevima, a nikad ne možemo znati u kojim jeste, a u kojim nije.
Ono što želim da kažem jeste da, kada imate preko 30 godina i živite sa roditeljima, sigurno nije lako ni vama, ni njima. Koji god da je razlog što ste ostali, vrlo je verovatno da želite da odete, da se osamostalite, jer život sa roditeljima može da guši kada predugo traje. Sa druge strane, zamislite da ste roditelj koji se stara o detetu preko 30 godina. Jeste da svaki roditelj zauvek brine o svom detetu, ali to sasvim drugačije izgleda kad se dete u potpunosti osamostali. I tu su roditelji često u raskolu, jer sa jedne strane ne žele da njihovo dete ikada odraste (jer na šta će se onda svoditi njihov identitet), a sa druge strane žele detetu da u potpunosti postane “odraslo”.
