To je kao u onom glupom vicu, kad se bogataš smori od preobilja i krene da traži mudraca, da mu kaže šta je život, pa u nekom plot tvistu bogataš se prosvetli, jer sazna da je život reka, a mudrac sazna za pare, žene, kola, drogu i kaže “au, a ja mislio da je život reka”. E, takav je život. Za svakog je prosvetljenje nešto drugo. A i život. Pa ti sad nekome kaži nešto mudro.
Jedna od tih premudroserivih istina koje su za svakog različite, kaže da nema pogrešnih puteva. Svi su pravi. Svako stiže tamo kuda je pošao, čak i ako nema pojma gde ide, jer svi idemo od rođenja ka smrti, koliko god se otimali i ritali i plivali uzvodno, na primer. Onda, svako može da se prosvetli, odnosno, život proveden u molitvama, meditaciji i zenu uopšte ne garantuje prosvetljenje, koje isto može da dosegne neki probisvet i pokvarenjak, kao i onaj što od početka veruje da je život reka.
Mudrost se nalazi i u treš stihovima najgorih narodnjaka, a moj omiljeni je “sve se vrti, vrti, vrti, vrti / kao dečija čegrtaljka / život to je luda igra, luda igra prevrtaljkaaaa/”, koji citiram pevajući iz sveg glasa kad god mi se ukaže prilika. I što su užasnutija lica slušalaca, utoliko više uživam.
Ako tragaš za mudrošću, sigurno nećeš naći Kamen mudrosti, ali svašta možeš da nađeš ispod bilo kog kamena. Uuu, ovo bi mogao da bude epitaf, urezan u običan kamen, na uzglavlju moga groba.
Pa, ako nema pogrešnih puteva, onda je čovečanstvo na pravom putu samouništenja, jer to je možda prirodan tok stvari, koliko god protivprirodan način bio. Do sada sam uspevala da pronađem razloge da verujem u spas čovečanstva, gotovo pod svakim kamenom. Nije da mi se potrošila vera, nego mi je sve teže da čučkam i zadižem kamenje. Ako je pronalaženje vere arheološki posao, neka se time bave oni sa gipkijim zglobovima. Ja ću da čeprkam po stečenoj mudrosti i da ispaljujem maksime, citate i epitafe, bez da se savijam.
