Pod čegrtaljkom entuzijazma, obrnula sam pun krug i došla do prevrtaljke eskapizma. Ne mogu više da se cimam. Od “zašto mi je to potrebno” došla sam do “kako mogu to da izbegnem”. Ne samo zato što me mrzi, nego zato što mi neka iskustva prosto više nisu potrebna. I to neka koja su baš obećavajuće prosvetljujuća.
Valjda to ide s godinama. Napred me ne čeka ništa važnije od onog što je iza mene, a nazad ne mogu, pa bih malo da ne mrdam, da usporim, da ne činim ništa, malo samo da budem. Dok me čovečanstvo ne povuče sa sobom u sunovrat, jer nešto sumnjam da će me ostaviti na miru da se šetkam svojim tempom, do kraja svojih dana. Ponekad se osećam kao da sutra mogu da legnem i da umrem, ali sve imam utisak da neću moći tako lako da se izvučem i da ću morati da trčim do poslednjeg daha.
I kad mi kažu da sam mlada duhom, duboko se zamislim. Kako to? Uvek sam bila “starmala”. Stara sam duša, domorodac među planetarnim starosedeocima. Kako stara duša može da bude mlada? Nisam ja mlada duhom, nego duh u meni gori drevnom vatrom, koja prijatno pucketa, baca zanimljive senke i privlači ozeble i zalutale. Dođe tako neka mladež sa svojom mladalačkom arogancijom, koja mi je do skoro bila inspirativna i zabavna, a sad mi neopevano dosađuje. Priča nešto, traži saglasje, pita šta je život, a ja nemam baš ništa mudro da kažem. Ali mogu da otpevam ono o ludoj igri prevrtaljki.
Naslovna fotografija: instagra.com/koketit
Aleksina Đorđević
