Toliko je jebeno nepravedno biti pun ljubavi i nežnosti i oklevati da voljene osobe zasipaš tim obiljem, na svaki mogući način – od svakodnevnog “volim te” i čvrstih zagrljaja, preko priznanja i poveravanja i neprijatnih i bolnih istina izrečenih neposredno, do plakanja u nečijem zagrljaju.
Da nekog ne ugušim svojom ljubavlju. Da ne izazovem svojom perespektivom. Da ne uvredim svojom istinom. Kao da je moguće previše voleti, kao da izazov ne služi jedino širenju perspektive, kao da uvredljiva istina nije gorki lek oslobađanja i svesti. Kao da ljudska toplina i dodir nisu suština ljubavi, kao da uteha nije legitimna dozvola, overena kod cara Svemira, za prosipanje ispranog zlata, za deljenje i umnožavanje bogatstva ljubavi.
Umreću prerano, premudra i sveznajuća, a da nisam to bogatstvo trošila i uvećavala koliko sam mogla i koliko sam želela i čeznula, pomislila sam nedavno. I raspala sam se od plakanja. Ali imala sam sreće da se raspadnem u prisustvu sertifikovane utehe, u toplini i bezbednosti zagrljaja, uz neposredno “plači, tu sam” i da osetim milost. Alhemiju ispiranja zlata. Potpuno je drugačije od očajnog plakanja u samoći, od zaspivanja i buđenja u suzama, koje ne donose nikakvo olakšanje, koje ne ispiraju zlato, nego natapaju močvaru.
Nisu sve suze lekovite. Ali svaki zagrljaj jeste.
