Odavno poznajem svoj najveći strah – da neću stići. Odavno poznajem svoju najveću strast – da razumem. Sad razumem čega se, zapravo, plašim.
Bojim se da neću stići da do isteka roka ovog tela i ovog boravka na Zemlji prospem sve svoje zlato. Da neću imati prilike da volim onako strasno, predano, potpuno i veličanstveno, kako umem. Jer, za to treba overena dozvola. Ne možeš na nekog sručiti tonu zlata i očekivati da se oseća bogato, dok se on oseća zarobljeno i spljošteno – tona je tona. Teška je ljubav. A najteža je kad je nosim i nosim i nosim i nosim i koliko god kilograma dnevno da podelim ljudima, mačkama, psima, lišću i drveću, suncu i mesecu, vodi i ogledalu, ležem i ustajem, preteška od nagomilane ljubavi.
Plače mi se na ramenu Svemira, a bojim se da neću imati tu privilegiju. Da ću potrošiti život pre nego što potrošim ljubav. Da će sa mnom umreti sve što ne stignem da doživim. Da oživim.
Peva mi se na sav glas, u vožnji, uz pesme sa radija, koje uvek iznenade, kao da je pravi trenutak slučajnost. Vrišti mi se u tunelu. Diše mi se vetar. Šapuće mi se nečije ime u ljubavnom zagrljaju.
Početak i kraj svake priče o ljubavi, strahu i razumevanju – zagrljaj. Ničeg na ovom svetu nema, osim onog što daješ. Kad ne dajem, nisam živa.
Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty
Aleksina Đorđević
