Po automatizmu lelujam među ljude. Ponavljam manje poznate fraze, kako ne bi primetili moju odsutnost. Sama u masi, tako ćeš me prepoznati. Rutinski obavljam dužnosti i smejem se svakodnevici, da niko ne primeti prazninu, da živim život za jedan broj veći. Jednostavno, više mi nije taman. Duša se najednom skupila i ostalo je mesta. Za jedan grad, jednu ulicu, jedan san koji svake noći iznova sanjam. A vreme prolazi…
Više nije pitanje ko je pogrešio i zašto. Sa veće distance, greške su manje, a reči prazne. Ostaje samo osećaj koji se transformiše u tačku na zidu koju povremeno gledam. I ne pričam nikom, ionako ne bi razumeli. Dok prazan prostor ispunjava moje odnose sa drugima, zaleđene reči koje ne pričam ni sebi polako se tope. Led po kome hodam polako puca, očekujući nekog da sa njim propadnem. Da se oslobodim i prepustim struji. Da sa nekim podelim hladan deo jastuka, ispunjen snovima. I tada konačno da izlijem sve što dugo zatvoreno čuvam u podrumu osećanja iz godine uspomena.
Dugo mi je trebalo da saslušam odjek praznog prostora koji lebdi između mene i sveta. Da saslušam neme pesme koje samo meni znače i vidim slike koje su izgubile boju i postale crno-bele kad sam otišla. Da vidim deo koji mi fali i da shvatim da sam ga zauvek izgubila.
U iščekivanju proleća, duša se pritajila i čeka
Godišnja doba prolaze, ljudi se menjaju, odluke se donose. Instinktivno se prepuštam svemu što me vodi. Život ne staje, niti će, iako možda on nije tu. Škripi sneg pod nogama, ipak ostaje trag. Dok se sneg ne otopi. Tako će i moja duša na proleće porasti i ispuniti sav život, bez traga, bez ožiljka. Biće mi taman, kao što je bila. Napokon, biće sve u redu.
Sve dok po zimi ne budeš stajao sa mnom na najtanjem delu leda, neću ti reći. Tvrdoglavo i sebično nosim taj deo sebe, iako mi je pretežak. Ne dam ga svakom, ne bi se uklopio. Samo jedan otisak toj praznini odgovara. Grčim prste u džepu kaputa i koračam dalje. Smejem se u sebi, u džepu i dalje ima mesta, taman za jedan broj, taman za tvoj broj.
Izvori fotografija: www.pravda.rs , www.vilageshoes.blog.spot.com
Maja Marković, zaljubljena u književnost i ljude. U krizi briljira, pravi utešitelj. Pasivni optimista i kraljica drame u isto vreme. Slobodno vreme posvećuje knjigama i prijateljima. Zato ga i nema mnogo.
