Moja teorija je da smo mi, generacija koja je sada u dvadesetima, jedna od poslednjih “normalnih” generacija, upravo zato što smo odrasli na crtanim filmovima Volta Diznija, umesto na TikTok videima i jutjuberima sumnjivih sistema vrednosti. Dobro, možda je normalni prejaka reč (ubi me prejaka reč). Nek bude normalniji.
Možda su bajke koje smo (pro)živeli pomogle da imamo potpuno nerealna očekivanja u ljubavi, ali su nas zato pripremile na sve druge aspekte života. Na to da moramo da gradimo da bismo nešto stvorili, da je moguće ostati bez roditelja, da će nas sve nevolje koje nam život priredi učiniti samo jačim… Ali sve to (što je potpuno normalno), ponekad zaboravimo. U ovom tekstu ćemo se podsetiti svih životnih mudrosti koje su nam ostale urezane u podsvest još dok smo bili deca, ali ih se valja prisetiti s vremena na vreme.
“Čak i čudima treba malo vremena” – Pepeljuga
Hiljadu puta smo bili svedoci raznih čuda, ali kada zapadnemo u kolotečinu i u neki “mračniji” period, zaboravimo da ona postoje. Počinjemo polako da se navikavamo na mrak i potpuno zanemarimo činjenicu da neko čudo može da nam ga osvetli. Ako je život nefer, univerzum nije. U jednom trenutku ti vrati sve što je uzeo, ali mu ponekad treba malo više vremena.
“Prošlost ume da boli. Ali, evo kako ja vidim stvari – možeš od toga da bežiš ili da nešto naučiš” – Kralj lavova
Od svoje prošlosti još niko nije uspeo da pobegne. Ona je deo nas i čini nas onakvim kakvim smo u sadašnjem trenutku. Vremenom smo mudriji, samo jer smo prošli lekcije (ili što bi Nata Bek. rekla lekcijetine) u prošlosti. Kada bismo bežali od nje, ona bi nas vremenom sustigla i poremetila i sadašnjost i budućnost, a samo mi imamo moć da joj to dozvolimo.
“One stvari koje te vuku nadole, pomoći će ti da ustaneš” – Dambo
Kada padnemo, ne možemo lako ustati. Dok smo padali, povredili smo se i moramo onda malo po malo da ustajemo, da nam se ne otvore rane koje su krenule da zarastaju. A to možemo samo tako što ćemo kao pomagala koristiti sve što nas je gurnulo. Kada ih prevaziđemo i oslobodimo se, konačno ćemo moći opet da hodamo uspravno.
“Slušaj svojim srcem, i razumećeš” – Pohakontas
Nije razum uvek najrazumniji. Ponekad kroz život moramo ići slušajući svoje srce i svoj stomak, jer jedino oni nikada ne greše.
