Sigurno nešto čuči. Možda bi bilo zanimljivo kladiti se, imajući u vidu verovatnoću da je to nešto neprijatno. Nešto zbog čega prvo nećemo znati šta da radimo, dok mozak ubrzava, adrenalin raste i već imamo pet ideja i dve akcije paralelno. Razmišljamo kratko i praktično, preduzimamo korake koji su više iskoraci, nego koraci, a u praznom hodu hvatamo sebe kako pičimo ukrug, ne zato što smo dezorijentisani, nego zato što radna temperatura mozga koju smo postigli, zahteva telesno kretanje da se ne bismo pregrejali. I kad se završi susret sa zasedom iza ćoška, mislimo kako ćemo pasti i zaspati od napetosti i koncentracije. Ali ne padnemo. Samo se umirimo. U stvari, osećamo samo telesni umor, a mozak i dalje radi po inerciji zaleta. Treba mu neko vreme da se stvarno ohladi od zahteva i akcije.
I nama treba neko vreme da na intelektualnom nivou shvatimo ono što smo emotivno odmah razumeli. Da smo zadovoljni. Neprijatna sačekuša je angažovala naše snage, savladali smo zadatak, ispunili ga. Dobro se osećamo.
Znači, neprijatno nije uvek loše.
Ah, podižemo ulog u onoj opkladi.
Ne možemo da živimo strepeći od neprijatnosti koje vrebaju iza ćoška. Ne možemo da se radujemo vrebajućim neprijatnostima, nije prirodno.
Ali možemo da budemo spremni na izazove. Šta god čučalo i spremalo se da nas zaskoči, znamo da ćemo reagovati najbolje što možemo.
Pogledaćemo rebus. Reći ćemo auh, šta sad da radim, sa osećajem da ne znamo šta ćemo. A još dok se suočavamo sa svojom nespremnošću, osetićemo pritisak volje da delujemo. Imperativ da budemo delotvorni. Da nešto učinimo. Ako ne podlegnemo strahu i panici.
Važi za slučajeve elementarnih katastrofa, kao što važi i za slučajeve hitne potrebe za vađenjem dokumenata, pronalaženjem novca, organizacijom posla koju moramo sami da obavimo, jer smo se tu zatekli i nema nikog da nam kaže šta treba da radimo.
Uopšte, ljudi su potpuno opremljeni za iznenađenja iza ćoškova, sačekuše na krivinama, neprijatnosti koje zahtevaju da se angažujemo, da budemo praktični, da razmišljamo brzo i radimo svrsishodno.
Neprijatnosti izvlače najbolje iz nas.
Kad na putu ka granici ustanovimo da smo zaboravili pasoš, smislićemo najbrži način da pasoš dođe do nas, sa najmanjim mogućim odlaganjima i zakašnjenjima.
Jer negde između šta sad da radim i nemam pojma šta ću, mozak samoaktivira onaj prekidač, što samo uradi klik i uključi dodatni pogon. Razmišljanje krene onako kako je predviđeno da ga mozak koristi. Bez uteha i racionalizacija, napola po osećaju, malo po logici i još malo po zdravom razumu. Nešto u nama preuzme vođstvo, tamo gde mi priznamo da smo nedelotvorni. Kao da kaže dobro, trenutak je da ja preuzmem, da ti pokažem kako se to radi, da shvatiš da si ti taj koji to radi.
I zato je potpuno u redu da budemo potpuno nespremni na neprijatna iznenađenja. I da ne razmišljamo o tome šta nas čeka iza ćoška. Ali možda bismo opkladu mogli da preusmerimo na hoće li nam i ovaj put uspeti da rešimo rebus – jer imamo ozbiljne šanse da ovu opkladu svaki put dobijemo.
