Počnimo ovako: neka tvoji prsti otplove na dirke klavira dok ću ja brisati prašinu sa degenerisanih emocionalnih odnosa, srčanih hendikepa i moralnih otpadaka.
Stupili smo u zonu dodira, srca glasno dobošare, tišina se osmehuje. I zaista, dodirnula sam te vrhom nosića kao da želim da te udahnem, a onda…
Dok mi sviraš i notama pogađaš svaku srčanu vijugu, pišeš mi najlepše spevove o najintimnijim i najdubljim pogledima pod velom noći, hvališ me komplimentima najvećeg zavodnika, ubiraš najslađe plodove sa drveta koje cveta, raste i razvija se u ispunjenu srećom i zadovoljnu devojku.
Crno-bele dirke onda opletu po drugačijem, još nežnijem ritmu – svaki tvoj dodir kida komad neba i lepi ga na moju kožu napuprelu od vazduha kojem komešaju požuda, milina i opijenost vlažnim poljupcima dodira sudbine.
Crne dirke ponekad nadvladaju bele i tada moje brisanje prašine kulminira – trudim se da omogućim disanje polici sa knjigama, ali hiljadu i jedno zrnevlje pada na drugo mesto. Obično završi na plišanoj igrački. Slatko. Kada crno stane pred javno mnjenje uvek diktira priču iritantnog tempa – juče si bio tu, danas te nema. Danas si odsutan, posvećen sitnicama, danas grabiš svaki trn ruže i zarivaš ga telepatski u moje nokte, ruke, oči i grudi. Ti to naravno ne znaš, jer ruža je ruža ma gde bila. Crne dirke prate sivi dani koji su gotovo uvek obojeni ekspolzijom. Obično eksplozija otkriva svoje lice nekoliko dana posle predela raja koji si mi oslikao u naših dvadeset kvadrata.
Danas odsviraj u našu korist
Kad eksplozija svojim dahom proguta crne misli na videlo izlaze osude, ljutnja, bes i nespokoj. Tada uvek klavir gađam pikslom, knjigom, daljinskim upravljačem. Često to povredi i tvoje prste jer nikako da ih skloniš sa dirki i prestaneš da mi sviraš. Čini mi se da te je udarac prošli put jako zaboleo, pa je melodija koju mi serviraš obilovala notama izvinjena, obećanja, molbi i uveravanja. Prašina u mom kutku se slegla.
Sviraš i dalje. Nedavno si i zapevao. Imaš anđeoski glas koji je spreman na đavolske nežnosti i rajsko bludničenje istovremeno. Taj glas uz melodiju klavira i danas me zavodi.
Kad se zavese podignu na red dođu i bele dirke. Tada je moja leva ruka tvoja relikvija, moje oči su uprte samo u tvoje horizonte, uzdasi prate ritam tvojih srčanih otkucaja. Bele dirke pomiluju i moje ruke. Tada nam se prsti isprepliću, zamrse ovaj haotični, stakleni povez koji nosimo preko očiju. Baršunasti dodiri posuti bisernim lupkanjima još više pritiskaju omče oko naših tela. Eh, kad bi samo znale koliko prijaju…
Dok sebično kradem prostor iz tvog zagrljaja znam da mi svet serviraš na dlanu i bacaš mi ga pred noge. To su ti periodi kada bele dirke vode tvoje prste i sviraju u našu korist.
Pometnja nastaje kada se crno i belo sukobe. Ne znam kako, ali ovaj konflikt skrojio je nešto zlatno. Neki modalitet veze između dvoje zdravih, lepih i pametnih ljudi suprotnog pola. Malo ima, malo nema, malo dam, malo ne dam. Malo voliš, malo ne voliš. Malo umeš da komanduješ željama, ali gotovo te uvek poraze. Povijene glave čekaš novi melodijski duel na klaviru. Novu pesmu pijaniste koji svira o nama, a peva o onome šta možemo da imamo, ali crne dirke nekako uvek snažnije pomiluje.
A klavir, tako nežan instrument odjednom je zaškripio – kres-kombinacija ili veza. Crno je crno, belo je belo. Zlatna sredina ne postoji i pre ili kasnije oblače je u crno i zaboravljaju u predelima potonulog. Ako je ipak obuku u belo, zlatna sredina pobedonsono biva odvedena do oltara nežnosti, ljubavi i povrenja.
Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove, jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.
