Volim da slušam leto. Svako naredno dočekujem kao najveću svečanost, a na tome mogu jedino da zahvalim svojim godinama. Sećam se da mi je jedno od njih šapnulo kako ono nije ni mesto ni vreme za izgovore. I sasvim mi je bilo jasno da leti, pogotovo leti, ne smem da nemam vremena, jer ga jednom zaista neće biti. Leto – dugoočekivani odmori, letovanja, ljubavi. Prizor dugih noći čiji se miris meša sa mirisom dvaju tela koja, stopljena u zagrljaj, prkose scenarijima najlepših ljubavnih filmova.
Deca. Dom. Porodica i prijatelji. Jedinstvo. Leto kao da mi podari četkice i boje, te odjednom mogu da naslikam mesto i vreme u kome bih volela da živim, sa svim onim nijansama koje zapravo predstavljaju ljude za kojima sam čeznula u danima kada nedostatak vremena zaista nije bio izgovor. Stvaram sliku idealne sreće i na njoj razaznajem prijatelje i porodicu kako vinom zajedno nazdravljaju trenutku koji naše živote čini tako hrabrim. Slika je prožeta nijansama koje su poznate samo mom srcu. Na njoj je oslikano i najlepše mesto na svetu – terasa sa pogledom na provinciju koja kao da govori kako otići daleko jureći za toplijim odnosima, krajevima, lepšim horizontima života, ponekad donosi spoznaju da se najlepši od njih nalazi upravo na početku.
Šta to stalno izvlači iz sećanja zlatom obojen dan?
Naši mali veliki životi tokom leta kao da dobiju još veću dimenziju. Budući da smo mi ovo što jesmo isključivo zahvaljujući odnosima koje ostvarujemo sa drugim ljudima, leto i odmor nam daju prostor i vreme da svi ti odnosi poprime još veće dimenzije. Nekako, tokom tog čarobnog letnjeg odmora, majke imaju priliku da se osete još više majkama. Očevi postaju još veći heroji svoje dece. Prijatelji postaju posvećeniji jedni drugima. Ne znam da li uopšte postoji način da se sva ta osećanja pretoče u reči, ali znam da jedno od njih, koje me preplavljuje, čini da se osetim nekako većom ženom, prijateljem, sestrom i ćerkom. I to snažnije, uzvišeno osećanje sada kao da je na vrhuncu, jer se jedino kroz posvećenost drugim osobama mi ostvarujemo kao osoba koja želimo da budemo.
Iskreno, zaboravila sam na rokovnik i džepove pune neprekidne strepnje, po kojima preturam svaki put kada pomislim da sam na nešto bitno zaboravila ili je možda nešto bitno zaboravilo na mene. Pomalo sam zaboravila da zapravo živim “na relaciji”, u mestu zvanom “Između”. I dok sve jače stežem krajeve letnjeg odmora da me ne pusti, da mi još uvek ne pobegne, grabim svaki dašak ovih zlatnih dana i čuvam ih kao hranu za sve naredne “Moram da mogu”. I tek tako, iznova postajem svesna da tajna života zaista jeste u međuvremenu i međuprostoru.
Kad mi istekne vreme i krenem lagano još jednom bih htela da dotaknem samo u mislima taj savršen dan, dan ljubavi...
I tek tako, iznova se obradujem lepo uhranjenim dušama. I ovoj svojoj, koja se nada da je i vaša sita. Nađite vremena da, bar sada, napravite svoj kolačić sreće. Pored toga, gricnite šta vam je još potrebno. Zagrljaj kao predjelo, poljupce za glavno jelo, noćne šetnje za večeru. Hranite se svojim ljubavima. Liznite po koji dobar film, degustirajte čak i tursku seriju, ili neku utakmicu u dvoje. Dugo žvaćite svaki trenutak, udišite osmehe, pijte radost. Hranite jedno drugo čarobnim jutrima dočekanim na terasi uz “Volim te” kao dodatnom dozom vitamina. Budite bolji partner, prijatelj, roditelj i dete. I ne zaboravite na svoj zlatni dan! Ja jedan nesvakidašnji pišem i živim.
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
