Često smo sebi najgori neprijatelji i zagorčavamo i komplikujemo sebi život – i često znamo da to radimo i ne možemo da prestanemo i pitamo se zašto smo se tako upleli. A često pokušavamo i da okrivimo sve oko sebe za svoje nezadovoljstvo – okolnosti u kojima živimo, porodicu, vaspitanje, partnera, posao, sve i svakog. A krive su naše misli, naši stavovi o životu, priče koje sebi pričamo i u koje verujemo.
Generalno provodiš više vremena razmišljajući o životu, nego što stvarno živiš. Trošiš suviše vremena na razjašnjavanje problema koji ti se čine strašno komleksni i komplikovani i na taj način praviš distancu između sebe i svog života. Umesto iskustva, praktikuješ razmišljanje i još se pitaš zašto se osećaš neispunjeno.
Ne nalaziš nikakvo čudo u životu, u njegovim jednostavnim manifestacijama prirode, u tome što dišeš, ptice pevaju, sunce izlazi i zalazi… Sve ti je to dosadno i zaboravila si kako je život bio čudesan u detinjstvu, kako je sve bilo novo i neobično, kako je magija života bila stalno prisutna. Ona je i sada tu, samo si ti zapostavila dete u sebi.
Imaš ono što si nekada želela, ali ne uživaš u tome, ili ti se želja u međuvremenu promenila i sada želiš nešto drugo, ili nešto više. Na taj način umanjuješ svoju moć da ostvariš želje, odnosiš se prezrivo prema kosmosu koji ti u tome pomaže – ponašaš se prema svom životu bahato i sa nipodaštavanjem.
Kad bi srela sebe deset godina mlađu i ispričala joj kakav je tvoj život, ona bi zinula u neverici i razočaranju. To nije ono što je htela. Seti se šta je to što je ta mlada osoba želela.
Imaš pogrešan stav o novcu, ne voliš ga i ne osećaš zahvalnost zbog onog što uz pomoć novca činiš za sebe – a ako ne ceniš novac, nikad nećeš osećati da ga imaš dovoljno.
