Svi znaju da je teško raskinuti, ali možda je još i teže raščistiti – shvatiti da je raskid defintivno stanje, da više nikad nećete biti zajedno i da ne treba ničemu da se nadaš. Do pomirenja neće doći, a i ne treba, jer bi to bilo destruktivno gubljenje dragocenog vremena, koje ti je potrebno da se spojiš ponovo sama sa sobom, da se osposobiš za ono što dolazi i za neku sledeću vezu, koja će možda biti trajna.
Svaki put kad ti pošalje poruku, počneš da se osećaš kao stara verzija sebe, ona koja nije sebe baš uvek volela i koja je sklona da sebe sabotira. Počneš da mu kuckaš odgovor u tonu koji se od tebe očekuje, koji sama od sebe očekuješ, upadneš u šablon komunikacije koju si uvek imala sa njim i u kojoj se nisi osećala dobro, jer je to bio model koji te je sputavao, u kome nisi bila to što jesi i jer ste, na kraju, zbog toga i raskinuli. Kao da regresiraš i vratiš se u nesigurnu sebe, postaješ devojčica koja koketira i duri se, kojoj treba neko da je razmazi i da je teši, umesto da budeš samouverena odrasla osoba koja zna šta hoće i koja svoje odnose gradi sa te pozicije, a ne sa pozicije detinjih potreba.
