Ponekad svesno lažemo sebe – biramo da gurnemo u stranu opravdane sumnje, da ignorišemo crvene zastavice i da udaramo glavom o zid, jer nam je važnije da ispunimo sebi želju, da se prepustimo impulsu, da uvažimo svoje emocije, nego da postupamo mudro i propustimo doživljaj. Svesni smo da će stići vreme naplate i da će cena biti previsoka, ali odbijamo da mislimo o tome – kad dođe, suočićemo se. Jednim delom sebe znamo da srljamo u bolno i katastrofalno iskustvo i ne želimo da se preispitujemo da li nam je to uopšte potrebno, da li je vredno previsoke cene i zašto to radimo. Pravimo izbor na površini i ostajemo na površini – ne udubljujemo se u neprijatne istine i potiskujemo upozorenja na njihovu neprijatnost, jer tako hoćemo. Zašto bi to neko radio? Lucidno ludilo? I da li je bolje izabrati kratkoročni užitak, zanos, fascinaciju i prigrliti iluziju, nego uopšte ne biti svesna da lažeš sebe? Možda mi u oba slučaja biramo iluziju i laž je laž, bila ona svesna, polusvesna, ili nesvesna, pa se uopšte i ne postavlja pitanje šta je bolje. Ali, postavlja se pitanje, šta ćemo sa istinom, kad je otkrijemo, ili kad nam se nametne? Istina je da svi lažemo sebe ponekad, u nečemu, a u ponečemu verovatno konstantno sebe zavaravamo. I kad to znamo, da li ćemo promeniti ponašanje, napraviti drugačije izbore, ili ćemo samo nastaviti sa održavanjem iluzija? I kako ćemo se osećati sa tim?
Ako ti u svesti iskrsavaju ovakva i slična pitanja, ako sumnjaš da sama sebi nešto podmećeš, prećutkuješ, kriješ, ulepšavaš i izvrćeš, evo nekih načina i razloga zbog kojih to svi najčešće radimo – možda će ti biti od koristi u preispitivanju i preusmeravanju.
Osećaš se kao da bežiš od nečega
To je zato što baš to i radiš. Bežiš od suočavanja sa nekom neprijatnom istinom. Možda očajnički želiš da ti neko lepršavo, površinsko stanje, koje te čini živom i uzbuđenom, još malo potraje, ali osećaš da to ne može još dugo tako, a ipak se boriš da zadržiš to stanje i ta osećanja – bežanjem. A možda bežiš od svesti o tome koliko si duboko zabrazdila u samoobmani, koja je postala tvoja zona komfora – ako se suočiš sa istinom, moraćeš da je napustiš, da nešto učiniš i promeniš, a to je mnogo strašna pomisao. Kad bežimo, bežimo od straha. Zapitaj se čega se plašiš i šta je najstrašnije u onome što te plaši.
