Znaš iz iskustva da ulazeći i ulažući u ljubavni odnos, rizikuješ da jednog momenta izgubiš sve u šta si ulagala. Znaš i ipak se daješ, jer si hrabra, jer veruješ u ljubav, u sebe, u život. Jer si normalna osoba, a normalne osobe tako rade – rizikuju i žive sto na sat, iako znaju da mogu da se slupaju, da se raspadnu i boluju kao ranjene životinje, prepuštene vremenu, svojoj snazi preboljevanja, prostoj žilavosti života koji istrajava i kad se tebi više ne živi. I onda se to desi. Možda je gore nego ikad, jer si ovaj put celim bićem verovala da je to ono pravo, da si našla svog partnera, svog čoveka i da više nikad nećeš morati da tražiš i da je sve što će se nadalje dešavati, lepo ili ružno, radosno ili strašno, ono što ćete deliti i sa čim ćete se zajedno suočavati. Ali sada si opet sama i ne izgleda ti kao da ćeš ikada preboleti. Ako sumnjaš u život, ljubav, Boga, ako misliš da je sve besmisleno i da si sve izgubila – i veru i nadu i snagu – znaj da si i dalje normalna osoba i da kroz emotivni slom prolaziš baš onako kako treba. Redom. Temeljno. Bez zabušavanja.
Rasplačeš se zbog svake sitnice
Tuga je stalno prisutna, kao poplava koju zadržava nepouzdana opna dnenog funkcionisanja, koja puca svaki čas, bez najave i kontrole. Rasplakaćeš se tek tako, u autobusu, na poslu, u prodavnici, usred ručka, usred noći, kad si sa drugima i kad si sama. Tvoja tuga nema društvenih obzira i želećeš da budeš sama sa svojim bolom, da ne bi drugima (i sebi) izgledala kao totalna ludača. Ali to što je drugima neprijatno što neko plače i ne može da kontroliše svoja osećanja, nije tvoj problem. Svako ko intenzivno proživljava bol i povređenost, ima prava na suze u svakom trenutku.
Ne zanimaju te stvari u kojima si uživala
Čak ne ni samo one u kojima ste uživali zajedno, nego uopšte, sve u čemu si uživala. Radi se o trenutnoj onesposobljenosti za uživanje, jer je sve, pa čak i ono najbolje, samo trpljenje vremena koje prolazi, svesno traženje samozaborava, koji proradi na trenutke, ali uglavnom ne radi. Ipak ne možeš sve vreme da plačeš, mada se ponead čini da možeš. I kad posegneš za običnim stvarima iz svog života, koji si imala i pre te ljubavi i raskida, to je kao da posežeš za fatamorganom. Sve je bledo i neubedljivo. I to je normalno.
