Osećaš se bezvredno i beznadežno
I osećaš se obezličeno, jer nisi samo izgubila ljubav, odnos – izgubila si sebe. Zašto je tako teško biti svoj, kad više nisi nečiji? Kako je došlo dotle da ti je neko drugi tako vitalno potreban, ne samo da bi bila ne samo zadovoljna svojim životom, nego da bi bila to što jesi? Ah, retorička pitanja, koja se uvek nameću kad posle ljubavi ostane zjapeća praznina, iskasapljeno srce i utroba, poprište nuklearne eksplozije mozga… Ne moraš da veruješ ni sebi ni meni, ali i dalje si normalna, jer samo je normalna osoba u stanju da se cela preda i da cela pati, kad je izda onaj kome se predala.
Osećaš previše – dok ne otupiš
Emocije te preplavljuju, dave, guše, terorišu, do te mere da otupiš. Izgubiš empatiju, jer nemaš ništa za davanje. Svi resursi su ti potrebni da bi ostala u životu. Otupljivanje je takođe vitalan odbrambeni mehanizam. Kad bi samo osećala i osećala i neprekidno osećala sve što osećaš, pregoreo bi ti mozak, možda i pre nego što bi te strefila srčka. Ovako, možeš da postigneš stanje automatizma – uključiš autopilota za rutinu, robota za prostu interakciju, telefonsku sekretaricu za sve što drugi imaju da ti kažu, a ti nisi spremna da čuješ (ali možda ćeš slušati kasnije, ko zna). Tako štitiš svoj organizam od implozije.
Sve previše analiziraš
Kad si stabilna i sigurna u sebe, nemaš potrebe za preteranom analizom, prosto slediš osećaj, ponašaš se spontano, razmišljaš kratko i odlučuješ brzo. Kad si poljuljana toliko da su ti i sami temelji napukli, gubiš spontanost, sumnjaš da ti je taj tvoj osećaj ikada i bio dobar, nisi u stanju da doneseš najprostije odluke. Sve ispituješ i preispituješ, jednostavno zato što je sve izgubilo postojanost i sigurnost, i više ništa ne možeš da uzmeš zdravo za gotovo, nemaš čime da veruješ i nemaš kome da veruješ – kad ne veruješ sebi.
