Navikli smo da se stalno suočavamo sa svakodnevnim problemima, da postavljamo sebi ciljeve i da se trudimo da ih ostvarimo i možda propuštamo da uvidimo da smo već mnogo toga ostvarili i da smo zadovoljni svojim životom – i mnogo srećniji nego što mislimo. Možda smo pod stresom, pa čak i depresivni, jer prolazimo kroz neki neprijatan i težak period, ali suštinski nam uopšte nije loše. Zapravo nam je bolje nego što smo toga svesni.
Kad ne moramo da rešavamo probleme, u stanju smo da na njih zaboravimo i da se opustimo, da mislimo na lepe stvari i da osećamo smirenost i samopouzdanje. Možda nam nedostaje energije, umorni smo od svakodnevice i to nam zamagljuje doživljaj sadašnjosti, ali ako stanemo, udahnemo i malo razmislimo, shvatimo da se osećamo sasvim dobro.
Ne verujemo da je sreća nešto za čim treba da jurimo, da je negde pronađemo i postignemo. Srećni smo kad završimo posao, kad se zaboravimo u nekom prijatnom razgovoru ili sadržaju koji nas angažuje, ali možda smo navikli na to osećanje i ne registrujemo ga uvek kao osećanje sreće – a doživljavamo ga na dnevnom nivou.
Sposobni smo da razgovaramo sa partnerom bez dramatizovanja – ako govorimo o neprijatnim stvarima, važno nam je da su one realne i istinite, ne pokušavamo da ih izbacimo iz svog odnosa i života, nego da ih razumemo, prihvatimo i integrišemo.
Ne krivimo druge zbog okolnosti u kojima se nalazimo, manje se ljutimo, a više prihvatamo i nastojimo da se ne opterećujemo stvarima na koje ne možemo da utičemo.
Zadovoljni smo sobom jer radimo kako najbolje umemo – pa i ako to nije ono što zamišljamo i ne dostižemo standarde koje smo postavili, shvatamo da smo dali sve od sebe i da je to dovoljno da budemo mirni i zadovoljni.
Često se smejemo – ne samo u društvu i sa ljudima sa kojima smo opušteni i sa kojima nam je zabavno, već i kad smo sami. Nisu nam potrebni naročiti uslovi, ni opravdanje da bismo se zabavili i osetili (bezrazložnu) radost.
