Stalno smo umorni
Pošto smo super-superiorne osobe, mi možemo sve i postižemo sve, po cenu iscrpljivanja. Ne umemo da se opustimo i odmorimo, da lenstvujemo i uživamo, jer – nemamo kad. Ali ta neprekidna aktivnost je samo strah od praznog hoda, da ćemo biti nekorisni, da nećemo ispuniti sopstvena očekivanja i zahteve koje sebi postavljamo. Gonimo sebe, kao gonič robova, iako nam svi govore da malo usporimo, da prepustimo nešto drugima, da otputujemo – svi i sve može bez nas. A kad pomislimo da je to istina – da će se svi sasvim fino snaći bez nas i da se ništa neće zaustaviti i propasti, jer smo mi na odmoru – shvatamo da nas ta pomisao užasava. Potrebno nam je da budemo potrebni, neophodni, nezamenljivi.
Šta bi bilo kad bi bilo
Da smo ovako ili onako, šta bi onda bilo i da li smo mogli da učinimo ovako, da bi bilo onako – ovo je oblik samokažnjavanja bez premca. Nema šanse da saznamo šta bi bilo kad bi bilo, niti da brinemo zbog stvari koje se nisu dogodile, a verovatno nikad i neće. Samokritičari to stalno rade.
Nismo zadovoljni onim što smo dostigli
Pa mi možemo bolje, nije to nikakvo postignuće! Umesto da slavimo svoje uspehe i da prihvatamo pohvale i trijumfujemo, mi prigovaramo sebi što nismo zablistali kao što mislimo da smo mogli i da je trebalo.
Ne možemo da prevaziđemo stvari iz prošlosti
Još uvek smo ljuti, uvređeni i povređeni zbog stvari koje su se desile ko zna otkad – ne umemo da pustimo i oprostimo. Zapravo, najviše zameramo sebi što nismo reagovali kako treba i što nismo dostojanstveno rešili neku situaciju, što nismo bili pametniji i spretniji – ne opraštamo sebi, nego kinjimo sebe zbog davno prošlih stvari.
Izvor fotografija: instagram.com/collagevintage
Brankica Milošević
