Još uvek ne možeš da razmišljaš o doskorašnjem partneru i odnosu, bez naboja, tuge, ljutnje, osećanja krivice. Ali, kad si mirna jasno osećaš da ćeš to prevazići i naučiti vrednu lekciju i da će sve izgledati drugačije kad se osvrneš – za godinu, dve ili pet.
Razmišljaš o tome kako bi se osećala kada bi sad bio pored tebe – i pošto na taj način razmišljaš i kad ti nedostaje fizička bliskost, nežnost, smeh, sve one dobre stvari koje ste imali, logično je da to pomišljaš i u situacijama koje bi sigurno postale napete, pa možda i vrlo neprijatne i prerasle bi u beskrajne svađe i durenja. Kad staviš na vagu i jedno i drugo, olakšanje zbog izostajanja napetosti preteže.
Ponekad uspeš toliko da uživaš u onome što radiš sama, u svom sopstvenom društvu, da potpuno zaboraviš na njega. Satima ne pomisliš na svoj “raskinuti” status i osećaš se baš dobro. Ne treba ti niko da te zabavlja, razveseljava i pomaže da se opustiš.
Tvoje veze sa prijateljima i porodicom i drugima, sa kojima nisi stizala da se više viđaš i bolje upoznaješ, produbljuju se i intenziviraju. Prosto – sada imaš više vremena za njih i sve češće ti je baš drago zbog toga.
Ponekad još uvek plačeš, ali osećaš se kao da se zaista pročišćavaš i bude ti lakše posle plakanja i ta bol je prisna, nije ubodna i raspinjuća, samo je prisutna.
Iskoračuješ iz svoje zone komfora, odvažuješ se na rizike, sitne ili krupne. Menjaš frizuru, oblačiš se onako kako se tebi sviđa (a znaš da se njemu to uopšte ne bi dopalo), apliciraš za novi posao, volontiraš, upisuješ razne seminare – kao da želiš da nadoknadiš vreme kada si bila nepokretna i nisi imala nikakvu samostalnu akciju. Zapravo i želiš, baš to.
Postavljaš sebi neprijatna, ali isceljujuća pitanja o tome da li stvarno želiš da radiš to što radiš, zašto se osećaš tako kako se osećaš, čega se najviše plašiš, šta najviše želiš, šta te sprečava da posegneš za onim što želiš… A kad postaviš pravo pitanje, odmah imaš i odgovor.
Naslovna fotografija: instagram.com/iziangus
Brankica Milošević
