Prosto ti se smuči kad vidiš srećan par. Šta oni to imaju i znaju što ti nisi imala i spoznala? Ništa, verovatno. Verovatno su zadovoljni u svojim zabludama i iluzijama, koje će se svakako srušiti, u svojoj zaljubljenosti, koja će sigurno proći. A ipak im jednim delom sebe zavidiš, jer tačno znaš kako se osećaju, dok drugim delom imaš paničnu potrebu da pobegneš od tog prizora i od tih osećanja što dalje. Ne želiš to da doživiš ponovo – ne na isti način.
Razmišljaš sa kojim od svojim bivših momaka bi mogla da se pomiriš. Jer osećaš da si gotovo odustala, da te obuzima malodušnost i da verovatno to nešto veće, dublje, snažnije i bolje uopšte ne postoji. Mora da si sa nekim od bivših imala nešto nalik ljubavi, sa čim bi mogla da se skrasiš. A ta pomisao ti stvara hladan kamen u želucu. Da li je stvarno bolje biti sama, nego provesti ostatak života u nekom mlakom i polovičnom odnosu sa osobom koja ti, eto, najmanje smeta? O, da.
