Savremena dijagnoza ukupnog zapadnog čovečanstva glasi – stres. To je zapravo, skup svih pritisaka koje trpimo na svim poljima, zahvaljujući ulogama koje smo prihvatili i za koje mislimo da su od ključne važnosti za naš život. Karijera, izgled, dejting, partnerski odnosi, roditeljstvo – sve sagledavamo kroz postignuće. Uspeh, uspeh i samo uspeh je ono što nastojimo da postignemo. Kroz uspeh nas vrednuju ne samo svi drugi, nego tako i sami sebe vrednujemo, a to je ono što generalno pitanje stresa svodi na pitanje ličnog doživljaja, sistema vrednosti, mudrosti i percepcije.
Stres nije nešto što se spolja obrušava na nas – mi sami proizvodimo taj naboj, koji nas raspinje i cepa iznutra. U tom smislu, stres kao dijagnoza, naprosto ne postoji, a svaki lek i terapija je zapravo, rad na sebi – promena prioriteta, stavova i vrednosti. Umesto toga, mi gutamo antidepresive, anestetike, droge i alkohol, nastojeći da potisnemo osećaj da ćemo se raspasti. Pa, ako taj pritisak savremenog života koji vodimo, doživljavamo ozbiljno, lično i tragično, patićemo od stresa na svaki način, a posledice će trpeti svi naši odnosi sa bliskim ljudima i posledično – intimni, partnerski odnosi. Umesto da nam seks smiruje bes, kao što glasi zadirkujuća preporuka iz riznice narodne mudrosti, bes i bespomoćnost (što je u krajnjem ishodu, uvek isto) uništiće nam život – ljubav, intimu, uživanje.
