Te večeri kada sam te srela beogradski asfalt nije osetio moje korake i strepnje. Grad u kojem sam rođena za par sekundi je postao centar sveta i najdivnije mesto na planeti. Kiša, hladan vazduh, ništa nije bilo suvišno u ovom sivom gradu prepunom ambicija i uskraćenom za najlepše emocije… Odavno se nisam radovala beogradskom vazduhu kao te večeri, nismo u ljubavi nas dvoje već dugo. Beograd nikada nije znao da me uteši i zagrli, a toliko smo zajedno prošli. Oduvek sam se osećala kao stranac u svom gradu…
Imala sam utisak kao da će nešto što sam dugo skrivala osetiti svaki kutak ovog grada i kako ću ili propasti od srama ili zablistati jače od najsjajnije zvezde. Neke istine su oduvek u nama, ali nije na nama da ih otkrijemo, već na onima koji možda i slučajno ušetaju u naš život i razoružaju nas jednim jedinim pogledom.
Na neke susrete se čeka dah više
Rađamo se sami, ali sami sebi nikad nismo dovoljni. Uvek težimo nečem jedinstvenom i posebnom, ne bi li za stepenicu bili bliže savršenstvu koje opet, reći će vam realisti, ne postoji, ali se nemojte upuštati u takve rasprave sa umetničkim dušama. Verovatno ste bar jednom poverovali u bajke. Kakav bi bio ljudski život da je običan i predvidiv? Svako od nas je umetnik za sebe… Mene su emocije oduvek pokretale, ne da budem najbolja, već da budem svoja. Biti jedinstven u današnje vreme je luksuz, biti svoj sa sobom nosi bezbroj pitanja i strahova. Za razliku od onih koji plešu sigurnim koracima, ja uvek plešem u ritmu svojih, pa kuda god da me odvedu.
I pre nego što sam te upoznala, znala sam da postojiš tamo negde sa svojim željama i snovima, ostvarenim i neostvarenim ciljevima, voljen i nedovoljno voljen… Ali nisam znala kako da te nađem, gde da te tražim i kojim rečima da te dozovem. Pogledam iza sebe i pitam se zašto mi je trebala čitava trećina života da te dozovem i prepoznam. Koliko sam samo propustila, za koliko tvojih osmeha i treptaja sam ostala uskraćena? Još je veći strah u meni da ne propustim nijedan treptaj više, nijednu tvoju misao i nijedan dah… Kako nazivaju ovo stanje svesti? Zaljubljenost. Oh, ti naivni ljudi misle da se jednom rečju može opisati ovaj trenutak apsolutne sreće i beskrajne želje da si stalno pored nekog. Samo se nadam da se sudbina neće predomisliti i pomisliti kako sam nedostojna ove sreće i uskratiti me za istu.
Od čega god da si napravljen, za mene si i dalje nestvaran, bar do nekog sledećeg susreta kada neću poželeti da me pustiš iz naručja. Udaljen si mi hiljadama zagrljaja, desetinama hiljada poljubaca i kilometarskom čežnjom koja mi je potpuno pomutila pamet.
Znaj da mislim na tebe. Sad i uvek. Znam da se na tebe takvog jednostavno moralo čekati dah više.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
