Svaki teren može da bude ugrožen, bilo kog momenta. Ali, tamo gde smo stvorili sklonište, osećamo se opušteno i sigurno i ne preispitujemo iluzornost tog osećanja. Tamo se vraćamo posle napornih i zahtevnih pohoda u negostoljubivu realnost. A zona sigurnosti je teritorijalna u geografskom smislu, kao što je i u psihološkom i emotivnom.
Osećamo se bezbedno u svom domu, u svom gradu, kafiću, na mestima koje pohađamo i na kojima smo navikli da se ponašamo na načine koji nam prijaju, po obrascima koji su predvidljivi.
I zato smo ugroženi, ranjivi i bespomoćni kad nam zona sigurnosti bude uzdrmana, kad elementarna nepogoda promeni geografiju, kad se preselimo u drugu sredinu, kad emotivni i psihloški obrasci na koje se oslanjamo u komunikaciji sa drugima, u tumačenju i podnošenju svojih stanja i osećanja u nekoj situaciji uopšte ne funkcionišu. Kad moramo da se suočimo sa nečim što nam je nepoznato, što nas plaši, za šta ne samo da nemamo plan B, nego nismo ni sanjali da postoji.
Ima ljudi kojima zone sigurnosti naizgled ne znače ništa. Oni su rođeni avanturisti, stalno nekuda idu, stalno im se nešto događa, mesto ih ne drži.
Neki drugi opet, stalno idu od jedne do druge bezbedne zone, prevaljujući silne kilometre u realnoj geografiji, oscilirajući u svojim raspoloženjima i reakcijama od impulsivnog i nekontrolisanog besa, do hladnih emotivnih kalkulacija.
Kod svih je uočljiv obrazac ponašanja. Ovi što idu s kraja na kraja beže od onoga čemu se zatim vraćaju, samo zato da bi opet pobegli i da bi se opet vratili, a onda opet pobegli… Avanturistima nije dobro na jednom mestu, osećaju se zarobljeni, dosadno im je i venu, kad moraju duže vreme da se bave jednim poduhvatom, nisu sposobni da se obavežu, tvrde da najviše vole i cene svoju slobodu i stalno pokušavaju da pobegnu iz zarobljeništva. I jedni i drugi svuda nose sebe sa sobom i uzalud traže slobodu, jer ona nije suprotno od sputanosti i zarobljenosti. Sloboda nema svoju pravu suprotnost, osim ako to nije nedostatak svesti o tome šta sloboda jeste.
Oni koji žive u svojim ljušturama, vremenom izgube svaku životnost, usahnu im sokovi radosti i ljuštura im odrveni, braneći od povređivanja, tako što ih brani od akcije, rizikovanja, otkrivanja, osećanja – brani ih od življenja.
Ako samo na trenutak bez ikakve ograde, dimne zavese, štita i zavaravanja pogledamo realnost, shvatićemo da svaka naša bezbedna zona može biti zbrisana u trenutku, tako da se nikad ne povratimo, ako smo potpuno nespremni na neočekivano.
Uvek moramo očekivati neočekivano, računati na nepredviđene okolnosti, distrakcije i diverzije.
Možemo li da se istreniramo? Da budemo opušteni poput mačke i sposobni da u trenutku reagujemo potpuno budni i spremni, poput mačke?
Možemo. Treba da planiramo neplanirane izlete van svojih zona sigurnosti. Da pozovemo na kafu nekog koga smo usput sreli, iako smo umorni i ide nam se kući. Da krenemo nekud, bez ikakvog plana. Da živimo nedelju dana bez para. Da priđemo nekome ko nam se sviđa i započnemo razgovor. Da razgovaramo sa nepoznatim ljudima kao da ih znamo i imamo poverenja u njih. Da povremeno uradimo nešto za šta smo lenji i što uvek uspemo da zaboravimo, ne sutra, kad se psihički pripremimo, nego odmah sad. Da razmišljamo o stvarima o kojima izbegavamo da mislimo, da razgovaramo sa ljudima o strahu, o smrti, o besmislu. Da pozajmimo malo od avanturiste, malo od impulsivnog kalkulatora i da iznenadimo sebe.
Da vežbamo, svesni da nikada nećemo biti spremni za neočekivano, ali da ćemo biti spremniji, nego da smo potpuno nespremni.
