Od 14. do 21. maja, u Kući kralja Petra I, imali smo prilike da vidimo samostalnu izložbu mladih umetnica Zorane Milićević, Suzane Vulović i Milice Lojović pod imenom “U gostima”. Ovo nije bila sasvim obična izložba u kojoj se u jednom ogromnom prostoru vrtimo ukrug. Smeštene u toplom domu srpskog kralja, svaka od umetnica je dobila svoju zasebnu sobu, u kojoj je izložila svoju umetnost kroz koju je izrazila ličnu poetiku svog rada. Iako su rasle i radile zajedno, svaka prostorija je univerzum sa sebe, a jedna od čestica koja ih povezuje je prijateljstvo, kao i njihov nezamenljiv, lični pristup. Kroz vrtoglave stepenice i prirodne materijale, preko oštrih formi do magičnih boja, u svakoj prostoriji smo mogli da pronađemo deo koji ćemo zauvek nositi sa sobom.
Sa Suzanom, Zoranom i Milicom pričali smo o izložbi “U gostima”, kao i njihovim pojedninačnim umetnostima, a odgovore možete pročitati u nastavku intervjua.
Prvo, želimo da vam čestitamo na uspešnoj izložbi “U gostima”. Kakav je osećaj biti u gostima kod kralja Petra I?
Pre svega, hvala. Osećaj je isti kao kada zaista odete u goste, pa vas interesuje raspored stvari u kupatilu. U ovom slučaju, biti u gostima kod kralja Petra nosi sa sobom određenu vrstu odgovornosti, protkanu stalnim prisustvom onog ko je tu doista živeo, umivao se, pravio svoju kafu, na kraju i umro. Međutim, danas kralj Petar skromno zauzima jednu memorijalnu sobu na prvom spratu, a gostima je dodelio ostale. Mada smo osećaj gostoprimstva morale same da stvorimo, dok se povremeno rađao vrcavi osećaj kao da smo u Tarantinovom filmu “4 sobe” – intenzivno, živo, sa puno dešavanja i emocija.
Izložba je podeljena u 3 sobe, u kojima je svaka od vas imala priliku da izloži deo svoje umetnosti ili deo sebe. Upravo zato što se vas tri toliko razlikujete, razlikuju se vaše umetnosti, pa samim tim i sobe. Da li ipak postoji neka nit koja ih spaja?
Da, tri sobe jesu tri različita prostora, to nije samo fizički odvojen prostor, odvojenost se odnosi i na unutrašnje, mentalne prostore. Neminovno je da je negovanje ličnog senzibiliteta i identiteta kod svake od nas doprinelo da umetničke prakse kojim se bavimo odu u različitim pravcima. Takođe, našu umetnost povezuju procesualnost, performativnost i to što polazimo od ličnog iskustva, od sebe u odnosu na stvarnost i vreme u kom živimo, a tu je takođe i prijateljstvo koje se razvijalo još od osnovnih studija, kao i rad sa profesorom Savom Pekovićem koji je uticao na našu misao o umetnosti. On nam je otkrio da crtež može biti trag aviona na nebu ili tanka linija našeg dlana, sve to ima i te kako smisla kada govorimo o povezanosti.
Kakve su reakcije publike na vašu izložbu? Lepota je sigurno u oku posmatrača, a da li je i umetnost?
Reakcije su bile raznovrsne. Ono što varira u reakcijama posetilaca jeste zainteresovanost, radoznalost, postavljanje pitanja i dijalog koji se protezao kroz sve hodnike naše kuće. Postojale su i fizičke reakcije, istinsko bljuckanje na Zoranin video rad – mučnina od umetnosti. (smeh)
U tvojoj umetnosti sem različitih formata možemo videti i različite materijale, ali oni su često prirodni, kao recimo med ili vuna. Ako je horizont linija u kojoj se spajaju nebo i zemlja, koja je to linija koja spaja prirodu i umetnost?
Zorana: Da, moju poetiku u najvećoj meri čine prirodni materijali, biti u dodiru sa njima znači biti živ, ovim se i nameće odgovor na pitanje o liniji koja spaja prirodu i umetnost, to jeste sam život, crtež na zamagljenom staklu, ono što proživimo i preživimo.
U tvojoj sobi je dominantan motiv majke. Da li ona za tebe predstavlja tvoj identitet, šansu za ponovo rađanje, teret rodne uloge ili nešto drugo?
Zorana: Ovo pitanje me je inspirisalo da mislim o motivu majke kroz prisutnost i u mojoj davnoj, dečjoj sobi. Taj motiv je višeznačan u mojim radovima, nesumnjivo ih prati. Majka je topla senka, ono što nas tapše po ramenu iz prikrajka. Ali taj motiv je i neprekidna borba, preispitivanje položaja žene u savremenom društvu, nepokidanost ženske niti, pokušaj odupiranja nametnutim, pa samim tim sa sobom nosi i teret rodne uloge. Ciklus je i vrisak o neslaganju s onim što nas žulja dok živimo.
Koji su to mediji, sem umetnosti u svom bukvalnom značenju, u kojima nalaziš inspiraciju za svoje radove?
Zorana: Jutarnje šetnje sa mojim psom Letom su izvor mnogih ideja, susret sa novim danom, učenje o disciplini i davanju. Let je sjajan medij. Otkrila sam magiju trena jednostavnosti, tu se često rađaju novi svetovi.
Sivilo se obično vezuje za nešto sumorno, negativno i bezbojno – a opet, tvoja soba u kojoj ono dominira je sve sem toga. Da li ona želi da poruči da su jutra čarobna, čak i kad su siva ili ova boja za tebe ima potpuno drugo značenje?
Milica: Jutra mogu biti čarobna i siva, ali i ne moraju, sve je u nama i u našoj percepciji određenog trenutka. Za mene je boja doživljaj. Siva je samo ona sveprisutna, koju živim, osjećam i dišem svakodnevno. Ne mora nužno imati lošu konotaciju, jer prisustvo crnog i bijelog u sivoj varira. Uvijek je različit odnos. Kad kažem crnog i bijelog mislim figurativno na krajnje suprotnosti kao dobrog i lošeg, svjetla i mraka, lijepog i ružnog…
Materijali koji čine tvoje slike trodimenzionalnim, savijeni su pod pritiskom pegle i kao takvi, tvoja dela čine celim. Da li one u stvari pokazuju da pod pritiskom ne pucamo, već se oslobađamo?
Milica: U mojim slikama pod pritiskom se dešava promjena. Kretanje jednog materijala uslovljeno je pritiskom i postojanjem drugog. Smatram da je tako i u životu. Pritisak pegle ne pokazuje ni pucanje a ni oslobađanje, već ukazuje na moj doživljaj življenja.
Šta umetnost u tebi navodi da izbije na površinu, na način na koji to rade materijali iz tvojih slika?
Milica: Savremeni svijet je jedna velika mašina koja nas pod pritiskom transformiše praveći od nas modele po svojoj volji. Raduje me misao da joj mogu bar malo izmaći, igrati se i djelovati izvan tih okvira.
Kroz svoje slikarstvo spajaš svoja umetnička iskustva sa sadašnjim trenutkom. Koja je to tačka u kojoj se oni seku?
Suzana: Umetničko delo je zapravo tačka u kom se integriše naša prošlost i stvara novo iskustvo. A okidač za stvaranje slike je nekad čulno iskustvo, ono što preostane u nama nakon proživljenog, nekad fragment sa pozornice prošlosti ili želja da se zaboravi. Slikanje je kao procesuiranje i repozicioniranje iskustava putem boje i strukture u kom je veoma značajan moj pristup slici, kao nekoj vrsti performativnog delovanja na platno.
Da li na zaborav gledaš kao na nešto pozitivno ili kroz prizmu nostalgije?
Suzana: Zaborav je i dar i tragedija, verujem da smo svi iskusili kako nam zaborav guta iskustva i ostavlja fragmente, a nekad se toliko borimo da nešto ostavimo iza sebe, da pustimo, da nastavimo dalje… Tako se i ja u ovoj seriji slika borim da proživim i pružim ODU ZABORAVU – kako se i sama serija slika zove.
Na koji način emocije pretačeš u boje? Koja boja je za tebe koja emocija?
Suzana: Nažalost, ne mogu ti dati konkretne poveznice boje i emocije jer je višesložno, i ako gledamo antropološki, boja je sklona menjanju značenja i simbola. Čak je i energija boje sama po sebi površna, ona dobija svoj smisao tek kad se transformiše emocijom kroz akt stvaralačkog procesa. Jednom bojom i transformacijom njene simbolike može se iskazati više različitih utisaka o istom iskustvu. Stoga je bitno kako se boja povezuje sa drugom bojom ili kako ja svojim aktom na njih delujem.
Produkcija fotografija: WANNABE MEDIA
Tamara Mladenović
Više informacija o umetnosti Suzane Vulović, Zorane Milićević i Milice Lojović možete pronaći na njihovim Instagram profilima.
