Da svako mesto na svetu zaslužuje da bude voljeno, shvatila sam onoga trenutka kada su dobra vina počeli da mi služe još bolji ljudi. I evo me sada, nakon toliko pređenih kilometara, na onom mestu koje, kada god nemam vremena, nazivam Daleko. A daljina može stati čak i u jedan korak.
Sedim na barskoj stolici i iako sam želela da samo ispijem čašu vina spremajući onaj zagrljaj koji je taman toliko veliki da u njega stane ceo moj svet, dok jedan deo njega upravo i čekam, shvatam da je tišina uma neizvodljiv proces. Ali eto, rekoh da skratim čekanje.
Možda strepnju gušim rečima, ali i u slučaju da jeste tako, onda neka ovo bude herbarijum mojih trenutnih misli.
Da sam uživala u luksuzu govoreći sebi “ne mogu” kad god sam za to imala potrebu, danas ne bih mogla da uživam u luksuzu i počastim sebe jednim “ne mogu”. Danas ne mogu ništa sem da volim i uživam u emotivnom tangu dok razmišljam šta će između nas biti opijenost vinom, a šta sreća što smo jedno pored drugog.
Da sam strahovala od gromova i munja koje cepaju nebo, i dalje bih čula, ali ne bih videla kako je svetlost brža od zvuka. Budite svetlost.
Da sam se skrivala između četiri zida kada je sivilo neba pretilo depresijom, nikada ne bih otkrila da jedan ćošak u gradu krije baš moje sunce.
Da sam izbegavala gužvu, još uvek ne bih našla svoje mesto.
Da sam manje jurila, ne bih znala u kom trenutku da kažem sebi stop. Da sam manje bežala, ne bih saznala ko su oni koji jedino mogu da me sustignu.
Da sam spuštala pogled svaki put kada su me dva tuđa oka pogledom vređala, nikada ne bih uvidela koliko su ta dva oka prazna.
Kada sam se zapitala koliko teži nedostajanje, otkrila sam da se meri čežnjom. A čežnja se meri ljubavlju. Ukratko, nedostajanje je teško onoliko koliko je ljubav velika.
Onoga trenutka kada se u mojoj glavi počeo odvijati dvoboj između sećanja i uspomena, kada su sećanja pokušala da ubiju uspomene, shvatila sam ravnotežu između dobra i zla.
Kada sam zapitala sebe da li životna ravnoteža podrazumeva da se svaka sreća mora platiti tugom, došla sam do odgovora da je jedini problem sa srećom taj što se na nju prebrzo navikavamo. Problem sa tugom je taj što pokušavamo da se odviknemo od nje.
Kada su se pitanja u mojoj glavi ređala bez ikakvog pravila, možda čak i razloga, čula sam mali glas koji šapuće:
Pravo na ljubav se oduzima jedino oduzimanjem prava na život.
Granice sećanja su u nama.
Predrasude su sinonim za površnost.
Tajna života je u međuvremenu i međuprostoru.
Kada sam pokušala da se opijem obavezama da bih potisnula emocije, zamaglila sećanja ubice, videla sam tako opijena potencijalni uspeh, ali je tamo negde ispred mene stajala žena bez suštine.
Nakon što sam se zaljubila u italijanski jezik, postala sam svesna toga da iako nekada ne razumemo sve reči u potpunosti, osećanja su uvek jasna kao dan. Pogotovo noću.
I najbitnije o čemu razmišljam dok kratim čekanje jeste to da osećaj da si nečiji, a ne svačiji – zapravo i jeste ljubav.
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”