Možda se možemo nadati da će neki muškarac u međuvremenu sazreti kroz životna iskušenja i da će ga neki obrt sudbine dovesti do nas, da se prepoznamo u potrebi da se međusobno negujemo i podržavamo. To znači razveden ili udovac, ili momak koji među svojim vršnjakinjama nikako ne nalazi ono što mu je potrebno da u njemu probudi muškarca koji je sposoban da se transformiše u čoveka.
Jer, ako se sa nekim prepoznamo u domenu ljudskosti, nešto neće funkcionisati u pogledu hemije. Veće su šanse da steknemo prijatelja za razmenu obostranog divljenja, razumevanja i poštovanja, nego da pronađemo svog muškarca, koji je već čovek.
I tako, ostaje nam gomila nezrelih nemuškaraca i neljudi, koja će zapljuskivati naše korake, otežavajući nam kretanje kroz plićak vapećih potreba i prečeći nam put do okeana ljubavi, u koji želimo da se zaletimo i zaronimo, pa makar više sunca ne videle.
Šta da radi zrela, razumna žena, da ne poludi načisto? Ili da ne postane svetica i uznese se iznad iskušenja ovozemaljskosti pre vremena?
