WANNABE DIGITAL AWARDS: Biramo najbolje influensere u čak 17 kategorija!

Suva, masna, dehidrirana ili osetljiva koža? Ovo će biti tvoj novi najbolji #SKINCARE prijatelj!

Wannabe editorijal: GAME OVER

Šta žene u tridesetim rade bolje od žena u dvadesetim?

Ovako to rade influenserke: Ovu beauty rutinu za negu kože lica moraš i ti da probaš!

Otkrivamo: Najinstagramičniji restoran u Beogradu

Koji PINK koktel treba da postane tvoje zaštitno piće? Reši KVIZ i saznaj!

Zašto vitamin C u službi lepe i negovane kože nikada neće izaći iz mode?

Laki načini da “one dane” učiniš manje stresnim i napornim

Radiš kao freelancer? Pronašli smo mesto koje će postati tvoja nova omiljena dnevna “kancelarija”!

Civilizacijske navike su nam se prilično dobro primile. Ukroćeni smo,organizovani, primireni, ograđeni sa svih strana, naizgled prilagođeni. Divljačnost u nama je zauzdana, smara se u kavezu, poput lava u zoološkom vrtu.

Da li ste primetili kako su životinje izložene u kavezima depresivne?

Ili je depresivnije posmatrati veličanstveni primerak divlje prirode ograničen na par kvadrata i redovne obroke?

Naravno, čovek je kompleksno biće i divlja priroda je samo odjek onoga iz čega smo se izdigli i od čega smo se odsekli.

Izgubili smo instinkte koji nam nisu potrebni da bismo opstali u bezbednosti i udobnosti.

Samo što su bezbednost i udobnost civilizacijski prividi, sa kojima nas priroda stalno suočava.

Priroda van nas, kao i ono što u negativnom kontekstu nazivamo ljudskom prirodom.

Kule civilizacije ruše razorni zemljotresi, ali i oružje, koje smo osmislili za civilizovano ubijanje na veliko.

Lede nas zime, potapaju poplave, isušuju tropske vrućine.

Planeta podrhtava i vitla prirodnim silama, kao što je oduvek činila.

Ljudi podrhtavaju u svojoj civilizacijskoj labilnosti i podležu svim mogućim divljačnim porivima.

Ubijaju, povređuju, bore se, pobeđuju.

Bavimo se kanalisanjem stresa i kontrolom besa, jer smo puni govana.

StressedWoman Zver na lancu

Stalno obuzdavanje, uz stalan stres, kida lanac kojim držimo zver vezanu u sebi

Civilizacija je naša kanalizacija.

Cevi su nam instalirane u mozgove i ponekad popucaju i izliju se.

Zver se otrgne sa lanca i pregrize nečiji grkljan.

Ili se bolno svesna neadekvatnosti okrene protiv sebe.

Kao škorpion u vatrenom krugu, koji shvata da nema izlaza. Podigne smrtonosnu žaoku i zabode je sebi u glavu.

Za sve što činimo, postoji neki primer iz prirode.

To nam zver šapuće. Nismo se odsekli potpuno. Nismo se dovoljno ogradili. Nosimo je u sebi, poput zmije koju čuvamo kao kućnog ljubimca. A zver se otima kad je najteže, kad pucamo u besu.

Nalivena stresom civilizovanog života, ona potmulo reži.

Trebalo bi da je slušamo tada, dok se još nije otkinula sa lanca.

Neko ne može da podnese to režanje, koje govori o neprilagođenosti, promašenosti, neadekvatnosti, besmislu i ropstvu.

Zaliva ga alkoholom, anestezira ga drogom, beži u ludila i patologije.

Suviše je strašno slušati poruku o depresiji u kavezu, koju nam šalje naša zver. Ne možemo da je ućutkamo i ne možemo da je anesteziramo dovoljno, tako da je isključimo iz celine bića. Jer je ona deo nas i ima pravo na nas. Kao što mi imamo pravo na nju.

Treba da je slušamo. Treba da joj skinemo lanac i dozvolimo joj da hoda sa nama. Da nas nauči da se šunjamo. Da uočimo opasnost. Da pronađemo odgovarajuću hranu, koja nas čini zdravima i snažnima. Da se sakrijemo i bežimo. Da napadnemo i preživimo.

Da mirujemo kao mačka, da galopiramo kao konj, usredsredimo se kao nosorog, pamtimo kao slon, igramo se kao majmun, letimo kao ptica. Zver ne treba da dresiramo i ukrotimo, nego da je poznajemo i razumemo.

Da je šetamo i češkamo i hranimo, da trčimo sa njom i igramo se.

Da omogućimo sebi slobodu koju ona zahteva.

Da ne bi pobesnela.


Aleksina Đorđević

Editors choice