Kako je bedan osećaj, kad nas izda ono što nas čini ljudima – izgovaranje reči. Svi se bavimo zloupotrebom govorenja. Ubeđujemo, lažemo, lupetamo, ogovaramo, smaramo. Vređamo. I povređujemo.
Kada svesno i namerno govorimo da bismo kamuflirali istinu, izvukli se iz neke situacije, prikrili propuste i slabosti, zloupotreba govora još i ima neko opravdanje. Pokušavamo da uradimo nešto od čega ćemo imati neke koristi.
Oni koji previše govore, obično nisu svesni da ih okolina smatra smaračima, ili ih ne uzima za ozbiljno, ili je čak razvila način da ignoriše njihove reči i sluša ih samo napola. Oni bar umeju da se služe rečima i da sklapaju rečenice koje imaju jasno značenje – na površini. Možda su sve njihove reči dimna zavesa i u tom smislu, te reči su pogrešne, baš kao i laži i uvrede, ali imaju ritam i melodiju, dok vas zapljuskuju, poput talasa. Malo se izmaknete, malo se isključite, malo naučite da slušate intonaciju više nego pojedinačne reči i tako se delimično zaštitite od energije koju te reči nose.
Primajući s rezervom nečije reči, umanjujemo efekat pogrešnosti.
Ali, ta rezerva najčešće nije selektivna. To je trajna brana, koja nas ponekad sprečava da se opustimo i primimo energiju reči istine i ljubavi, iako osećamo da se sigurno radi o istini i ljubavi.
Ima ljudi koje je veoma teško slušati, jer pokušavaju da istinite stvari saopšte pogrešnim rečima. Koriste mnogo uzrečica, sapliću se preko reči, očekujući da ćete vi u tom neskladnom kršu videti i shvatiti njihove misli, iako oni ne umeju da ih izraze. Oni vam zaista drže pažnju. Jer kad vam nešto pričaju, morate da im završavate rečenice i da ponudite formulacije koje će oni potvrditi ili će dodati još nekoliko nespretnih izraza, a vi ćete pronaći adekvatnije i poređati ih u smisao. Međutim, ako imate strpljenja, sa njima ima vrlo nesporazuma. Pošto ste se potrudili da shvatite šta vam pričaju, onda ste zaista i shvatili. Pošavši od pretpostavke da se nećete lako sporazumeti, ulažete pažnju i napor, koji dovode do razumevanja.
Ali pogrešne reči koje izleću poput noževa i zabadaju se tamo gde je bacač i ciljao – u srce, najpogrešnije su reči na svetu. One prave rane i povrede, od kojih se teško oporavljamo. Ni jedno izvini, nisam to stvarno mislio ne može da poništi delovanje oštrice koju smo stvarno zaboli u nečije srce, čak i ako nismo to stvarno hteli. A šta smo hteli? Kad nekoga povredimo, to je zato što tačno znamo čime ćemo ga povrediti i što to učinimo zato da bismo ga povredili. Šta smo mislili? Ah, naljutili smo se, pa nismo mislili. Hteli smo da uzvratimo, u svađi, pa smo otišli predaleko. Još pogrešnih reči.
Jer istina je da smo hteli da povredimo i da smo to vrlo precizno uradili.
Možda čak i ne želimo da se izvinimo i nije nam stvarno krivo što smo bili tako pakosni i zli, ali teško nam je da gledamo efekte i da se osećamo kao govno, pa počnemo da se izvlačimo izvinjavanjem.
A možda smo stvarno bili brzopleta budala, pa smo misleći da se branimo, uneli nepotrebnu žestinu i agresivnost u tu odbranu.
Ljudi se ne bi tako ponašali, da reči nemaju takvu snagu. Svi bismo lako prelazili preko uvreda i prozivki i smatrali da to što neko govori u besu, zaslepljenosti i gluposti, nema nikakve veze sa nama.
Kad se zaista tako osećamo, umanjujemo efekat pogrešnih reči.
I bilo bi nam bolje da naučimo tu magiju, nego da se svađamo, ili gutamo uvrede i gajimo zlopamćenje u tišini svoje sitne duše. Mnogo ljudi je svakodnevno na ivici nerava, sve shvata lično i jedva čeka da se posvađa, ili raskuka, da im bude lakše.
Izmaknite se. Izgradite jedinu branu protiv pogrešnih reči, koja uvek radi u vašu korist.
