Kompromis, to je ono kad su svi manje-više nezadovoljni. I šta ću sad, kad sam poentirala odmah na početku? Snaći ću se već. U carstvu kompromisa, ja sam lovac na kompenzaciju.
Prvi put kad sam ozbiljno razmislila o kompromisu, te davne osamdeset i neke, povezala sam ga sa deficitom vrednosti. Čula sam od jednog savršenog tipa na koga sam rezala svoje četrnaestogodišnje vene četrnaest puta dnevno, kako veza zahteva kompromis. Zvučao je iskusno i mudro, ali ja sam se zapitala “zašto on, kog đavola, mora da pravi kompromise?” U mom hiperartrofiranom tinejdžerskom mozgu kompromis prave mali, nemoćni da se nametnu, neprimećeni i obespravljeni, odnosno, maloletni buntovnici, manje-više sa ili bez razloga. Vreme blaženog idealizma utopilo se u vreme razbijanja iluzija. A to drugo vreme traje.
Živeti sada! Mudrost naslućena, prepoznata, priželjkivana! Kako planirati, a ne postati kontrol frik, u trci za svakodnevnim vrednostima materijalnog sveta ne postati skitnica bez kompasa, voleti, a ne oboleti… Šta to znači prepustiti se životu i otkriti moć sadašnjeg trenutka?
Razviti snagu namere, svest o potrebi i fokusirati svoju mentalnu, emotivnu, psihičku i još neke raspoložive energije, učili su me ezoterici od malih nogu. Učili su me i oni koje su čežnja, dobrota i radost davanja doveli do dezintegracije integriteta, kao i oni koji su strpljivo usavršavali opstajanje u radosti, uvek birajući intenzitet naspram sigurnosti, stvaralaštvo i kreativnost usred besa i destrukcije, oproštaj i prihvatanje umesto principa i presecanja. Umetnici kompromisa? Čarobnjaci kompenzacije, rekla bih.
Život je težak i pun patnje, da. Život je kolač, koji se osim od slasnog krema, sastoji i od onih bljakastih hlebastih delova i sitnih, ali opasnih krhotina ljuski od oraha, koji su deo ukusne i hranljive orašaste suštine. Osim ako niste alergični. Život je umetnost konzumacije. Jedite svoj kolač sa uživanjem, kombinujte onako kako vam najviše godi. Ja prvo progutam bljakasto, pa se zasladim kremom. I poslednji sloj krema volim da ostavim za kraj, kad sam sigurna da sam iščačkala iz zuba i ispljunula sve krhotine.
Da li je filozofija odlaganja zadovoljstva, nagrađivanja za patnju i prihvatanja hlebne neumitnosti ikada pomogla u ljubavi? O, da. Naučila me razlici između krivice i odgovornosti i otvorila vrata percepcije izbora. Uvek, uvek, uvek postoji izbor. Ali izbor moraš da praviš uvek, uvek, uvek iznova. Ako biraš ukupnu ljubav, ne možeš da izabereš jednu osobu i sručiš svoju ljubav na nju. Ako izabereš jednu osobu, svakog trenutka moraš da je biraš iznova.
Verujem ja u srodne duše, dapače! Samo ne na onaj romantičan, holivudski način. Mnoge osobe su moje srodne duše. Mnoge tek treba da upoznam. Muškarce, žene, decu. Kad u srodnoj duši prepoznam srodnost tela, zahvalim univerzumu, sakupim svu snagu svoje ljubavi i grunem kao elementarna sila. Da ne bih zgromila, spržila, pojela, dezintegrisala srodno telo svoje srodne duše, proširim se kao kuga. Obrušim se svom snagom na sve u svojoj blizini kojima treba ljubav. Decu, kolege, komšije, životinje i prolaznike u nevolji. Strašna sam, znam. Zato moram da biram između sopstvene strasti koja nalazi svoj najintenzivniji izraz u zemljotresu, cunamiju, eksploziji vulkana i trenutnom otapanju ledenih bregova odjednom i razumnom (romantičnom i pitomom) iskazivanju naklonosti, pripadnosti, lojalnosti i seksualnosti. Doduše, odjednom. Divljam samo u zadatim okvirima. Jedna ljubav rules.
I na kraju, ako postizanjem kompromisa svaka ugovorna strana ostane manje-više frustrirana, šta je onda kompenzacija? Prvo malo zadovoljstvo, kojim se mršavo nahranite nakon nekog velikog nezadovoljstva? Hmm, možda ponekad. Velika, debela, masna satisfakcija je moj izbor.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
