Jedna od ikona moje mladosti je Pati Smit (Patti Smith). Morison i Dženis su već bili mrtvi i legendarni kad sam počela da slušam muziku i osluškujem kako ona odjekuje i vibrira u meni, ali Pati nije podlegla porocima, iako svi oko nje prilično jesu. Dok sam bila klinka, ona je još bila mlada i nije mi ni padalo na pamet da legende umeju da ostanu žive i legendarne. I da omatore. Sada kad sam i sama na pragu matorosti, a Pati je još živa, kontam da je ona samo nekoliko godina mlađa od moje keve. Tojest, da bi mogla keva da mi bude. Nastrana pomisao, jer ja je ne vidim onakvu kakva je na skorašnjim fotografijama, nego mladu, crnokosu, u muškoj košulji sa razvezanom kravatom.

Pročitala sam njene memoare „Just Kids“ izašle početkom 2010. i posvećene njenoj vezi sa Robertom Mapltorpom (Robert Mapplethorpe) i njihovom umetničkom sazrevanju. Obožavala sam njene pesme i njegove fotografije pre nego što sam videla njihove zajedničke fotografije i saznala da ju je on fotografisao u toj muškoj košulji za njen prvi album.

pati i robert Cigla u glavi: Moja mladost, njihov život

Gledala sam ih na ovoj slici i videla sve ono o čemu Pati piše u memorima. Dvoje umetnika koji se vole. Ljubav sasvim sigurno. Skoro blizanačka. Seksualna? Verovatno. Mada je Robert gej, što se takođe na slici vidi iz aviona. Nema veze, ljubav među srodnim dušama nadilazi seksualno opredeljenje. Zavidela sam im. Znala sam da nema nikoga za mene, da upotpuni moje odrastanje i sazrevanje, da podrži moj talenat i veruje u mene bezrezervno. Imali su sreće, Pati i Robert. Upoznali su ljubav pre nego što su upoznali sami sebe. Spoznavali su sebe kroz ljubav i podršku onog drugog. Pati je imala više sreće. A verovatno i više običnog zdravog razuma, ili instinkta koji joj je sačuvao glavu kroz vreme u kome su mladi, talentovani, slavni, kao i neafirmisani svuda oko nje overavali i ubijali se, još i pre nego što se pojavio AIDS da ih dokursuri.

Pesme koje sam slušala i osluškivala, fotografije koje sam gledala, delići njihovog života, ugrađeni su u moju samospoznaju,u moje usamljeno odrastanje. Sve sam dobro shvatila. Ostala sam živa među mnogima, poznatim i anonimnim likovima, kad su overavanje, samoubijanje i AIDS stigli u naše velike i male underground krugove.

Pati je imala Roberta i Boga. Ljubav i podršku, umetnost i veru. I sav onaj sjaj velike underground scene, koja je tek počela da se razračunava sa umetničkim komformizmom, da razbija granice, igra se tabuima i menja svet. Umetnost uvek menja svet. Sigurna sam. Često tako što umetnike prosledi Bogu, a njihova dela zadrži i od njih napravi legende. A oni što ostanu imaju dvostruko veću odgovornost. Oni su i legende i svedoci.

Aleksina Đorđević

Editors choice