Cigla u glavi: Pogled iz orbite

Cigla u glavi: Pogled iz orbite

Pogled odozgo izaziva divljenje i uliva poverenje. Nešto tako lepo, sigurno mora biti dobro. Zvezde su još uvek daleko gore, ali daleko bliže nego kad ih gledamo prikovani zemljinom težom. Iz orbite je lakše shvatiti sopstvenu planetu kao deo svemira, zvezdanog poretka i kosmičkih zakona. Između neba, vidiš pametnije.

Nema ljudi da kvare perspektivu. Da prave gužvu i unose haos.

Moraš da se ispališ u svemir, da bi našao mir.

U miru i samoći i međuzvezdanoj hladnoći, život i dalje prolazi. Ali nekako se više odvija, nego što prolazi. Lično u dodiru sa beskrajem ne postaje bezlično. Nego nadlično. Pupčana vrpca koja nas vezuje za telesnost i dalje pulsira. Podseća nas da treba da se vratimo. Dole. U težinu koja nas drži na zemlji. Kojoj sve dugujemo. Pod kojom ostavljamo telesnost, da namirimo dug. Deo smo kosmosa. Deo smo haosa. Pripadamo zemlji. Težimo nebu. Ravnoteža. Hod po oštrici brijača. Na koju god stranu da padnemo, pali smo. Među sebi slične.

trans Cigla u glavi: Pogled iz orbite

Živimo u padu. Što duže padamo, to se lakše uznosimo. Da pronađemo onu nadličnu percepciju, da osetimo kako smo deo neba, obećan zemlji, zaljubljen u pad. Jer pad je jedina vrsta letenja dostupna ljudskoj vrsti.

Samo čvrsto uzemljeni možemo dovoljno slobodno da padamo. Poznajući svoje mesto pod nebom, možemo da odlazimo i vraćamo se.

I da pričamo priče o ravnoteži. O poretku. O slobodi. O miru. O ljubavi.

Najbolje priče su one koje smo živeli. Za koje smo lično bili privezani. Koje smo nadišli i sačuvali naklonost prema njima.

Najbolji trenutak za pričanje priča je onaj momenat posle sada.

Svet ljudi gledan odozgo, odakle se ljudi ne vide, ne izgleda kao da pripada ljudima. Priče našeg života, ispričane posle sada, ne zvuče kao naše priče, a ni mi ne izgledamo kao oni koji su ih doživeli. Svedočanstva su takva. Nadlična.

Aleksina Đorđević