Vreme je iluzija, kažu oni koji su hodili putevima sudbine pre tebe. Ne postoji pravi i pogrešan trenutak, postoji samo sadašnjost, takva kakva je, objašnajvaju mudraci. Smisao onoga što ti se dešava sada, obično nemaš vremena da razmatraš, jer si suviše zauzeta intenzitetom doživljavanja. Nekako, smisao obično dođe naknadno, retroaktivno, kao objašnjenje za prave i pogrešne trenutke, u kojima su se razgoreli i zgasli plamenovi ljubavi.
Dok plamtimo, ne možemo da pamtimo, dok se gasimo, moramo da patimo. Razmišljamo posle. Kad je već kasno. Kasno? Ali nikad nije kasno (još jedna od onih mističnih izjava istraživača puteva sudbine, koja ponekad više nervira, nego što teši, a nije joj posao ni jedno ni drugo) jer je taj neki post-trenutak, taj vakuum između juče i sutra, koji nije baš sasvim sada, prosto pravo vreme da nešto razumemo. Ili se tu i ne radi o vremenu, nego o načinu? Nije kada, nego kako i zašto. A ljubav donosi odgovore, koje smo spremni da čujemo i shvatimo. Ili nismo.
