Loše je. Ne dopada mi se. Nervira me. Smeta mi. Dosadno je. Od svitanja do sumraka slušam prijatelje, porodicu, poznanike kako izražavaju svoje nezadovoljstvo svime što ih okružuje. Uvek saslušam, često se trudim da kažem koju lepu reč i da oraspoložim, ponekad se složim, a kad sam u PMS-u umem da ispoljim veće nezadovoljstvo nego svi oni zajedno.

Sve je to dobro funkcionisalo do trena kad u mislima nisam mogla više da pronađem sećanja na dane ispunjene pohvalama. Ako i postoje, ona su kao nekoliko kapljica u moru negativnosti. Postali smo kritičari, hronično nezadovoljni svime sa čime se sretnemo u životu.

nista nije dovoljno dobro Epidemija nezadovoljstva

Da li smatraju samo druge nedovoljno dobrim ili i sebe?

Čak se i sam pojam kritike izkarikirao i pretvorio u reč – hejtovanje. Kažu da su društvene mreže prepune “hejtera” koji će uvek radije birati da iskritikuju nego da udele kompliment. Ako se u retkim trenucima i nađe veći broj pozitivnih komentara (posle dobrog koncerta ili pobede naših tenisera) uvek će više pažnje zadobiti oni koji ismevaju sreću, lepe reči, slike sa tog nesvakidašnjeg događaja. Zašto?

Zato što svi oni boluju od hroničnog nezadovoljstva. Simptomi su samo reči koje šire u elektronskoj ili verbalnoj formi, u nadi da će i druge zaraziti. Šta je uzrok ove bolesti? Da li je stanje države u kojoj živimo, da li je muzika koju slušamo, tehnologija, mediji, naša narav ili manjak samopouzdanja?

Ne gledam ni ja svet kroz ružičaste naočare. Smeta mi ponašanje i uniformisanost ljudi, nekultura, vandalizam, nedostatak morala (ozbiljnije probleme neću ni da spominjem)… Ali neću preokupirati svoje misli svime što je crno, već ću svoju pažnju pokloniti lepim vestima, dobrim postupcima, izuzetnim ljudima i uzbudljivim dešavanjima.

gledati kroz ruzicaste naocare Epidemija nezadovoljstva

Svet nije ružičast, ali nije ni toliko crn

Kažu: “Ti moraš biti ta promena koju želiš da vidiš u svetu”. Ja zborim: “Moraš nagovestiti drugima da treba da se menjaju da bi učinio svet malo boljim”.

Kao što doktor leči pacijente jednog po jednog, tako i svako od nas treba da utiče bar na jednog prijatelja ili poznanika i pokuša da ga oslobodi nezadovoljstva.  Svako ima svoju ružnu misao u toku dana, ali baš nju treba da sačuva za sebe, a ne da je podeli sa drugima. Možda će tako ova epidemija konačno preći u endemiju, pa će se nekolicina koja širi nezadovoljstvo na društvenim mrežama i okupljanjima moći lako ignorisati, a njihovu bolest prepisati uticajem PMS-a, isfrustriranosti, lošeg dana ili teškog življenja.


Katarina Mitrović studira biologiju, a slobodno vreme troši na putovanja, umetnost, fotografiju, modu, knjige, filmove i diskusiju o istima. Želi da proputuje svet, uvek bude zaljubljena i da sazna što više zanimljivih činjenica i iskusi sve što život pruža i da o tome piše. Omiljeni citat je od Oskara Vajlda: “Većina ljudi je neko drugi. Njihova mišljenja su tuđa mišljenja, njihovi su životi mimikrija, njihove strasti citati.”

Editors choice