Kakvu muziku čuješ?

Kakvu muziku čuješ?

Muzika je sastavni deo života. Zapravo, ona je svuda oko nas. Često uhvatim sebe da dok radim neki posao: učim, spremam sobu ili ručak (a taj se poduhvat uvek završi slavno), ja pevam. Uhvatim četku za kosu, stanem pred ogledalo, i moje kupatilo postaje scena, a jedina publika su šamponi, dezodoransi i sapuni koji stoje na veš mašini. Da li je to četkica za zube u daljini?! Dižem ruke uvis, pozdravljam vernu publiku. Da, desi se da ponekad uđe i moja mama čisto da me podseti da sam na “koncertu” već dva sata. Moj verni fan…

Muzika je sastavni deo života. Zapravo ona je svuda oko nas Kakvu muziku čuješ?

Muzika je sastavni deo života. Zapravo, ona je svuda oko nas

“Glavobolja od vina, a nigde aspirina, sinoć bila sam sa tobom pijana. Na podu posteljina u sobi punoj dima, slika poznata, to je prevara…”. Pesma sledeća po redu na mojoj plejlisti. Spuštam mikrofon. Šta je ovo? Kakav aspirin? Zastajem i po prvi put pažljivo slušam tekst. Sledeće što sam osetila jeste šamar realnosti na svom licu. “Ali to je hit naše mladosti”, pomišljam u sebi. Kako je moguće da smo svi slušali a da nismo ništa uspeli da čujemo? Bili smo mladi… Dobro, mlađi. I često smo slušali ono što bi masa proglasila popularnim. A tekst? Ih, o njemu nismo ni razmišljali.

Dobro, tada smo bili deca. A danas? U diskoteci zvuci nove pesme neke nove zvezdice na nebu naše estrade. Ceo klub je na nogama dok “vozi ritam s Balkana, jer on je dečko bez mana”. Slušam zvukove prožete nekim, meni nejasnim tekstom. Slušam, ali opet ne čujem ništa. Da li je to samo do mene ili je i svet, kojim slučajem, počeo da gluvi? Hm…

“Sina majci iz naručja, oteo je zulumčar. Sada kune svoju sudbu što je janičar”. Čekaj. Kakvi su ovo žmarci po mom telu. Teže dišem, a ne spominje se nikakav aspirin ili “zidovi koji duše imaju…”. Nakašljem se tiho i brišem suzu koja, kao da nikada nije bila tu. Ali bila je. Tekst se neprestano ponavlja u glavi i igra se otkucajima moga srca, dok me note miluju dopuštajući da ih razumem. Da ih čujem.

Odjednom, počinjem da se sećam. Sve te Diznijeve pesme uz koje sam odrastala, svaka nota uz koju sam sa drugaricama igrala željno iščekujući da se pojavi taj Aladin, za mene sada imaju smisla. Puštam da me vrate u detinjstvo dok palim crtani film uz koji sam odrasla, željno iščekujući još neku fantastičnu Cimerovu (Hans Zimmer) numeru. Opet sam dete...

I taman kad mislim da me je muzika potpuno osvojila, da sam dotakla njene najskrivenije tajne, desi se čuvena “you are always on my mind” od još čuvenijeg kralja popa, Elvisa Prislija (Elvis Presley). Hvatam sebe kako neprestano gledam u daljinu. Gledam, a ne vidim. Samo čujem. Melodija počinje da se meša sa glasom meni drage osobe koja me pita da li sam za ples. Ustajem i dopuštam da on vodi dok nas muzika uzima pod svoje. U njenim smo rukama bez i trunke želje da odatle pobegnemo.

u njenim smo rukama bez i trunke želje da odatle pobegnemo Kakvu muziku čuješ?

U njenim smo rukama bez i trunke želje da odatle pobegnemo

Hm, šta li je sledeće na plejlisti? Palim radio…

Pročitaj i ovaj tekst. 


Selena Kostić je večiti tragač. Zaljubljena je u note i reči, živi za svaki trenutak i veruje da je njen princ tu negde, iza ćoška. Naoružana je osmehom, željno iščekuje novo sutra i volela bi da jednom obiđe svet na letećem ćilimu.