Da li je stabilnost ono što nam treba?

Da li je stabilnost ono što nam treba?

Kad počneš glasno da izgovaraš kako čovek nekad treba prosto da bude zadovoljan solidnošću i stabilnošću, odmah se ugrizi za jezik i zapitaj se kome ti to u stvari pričaš? Naravno, sebi. Pitaš se da li je bolji zabavan ili stabilan? Zašto imaš potrebu da ubeđuješ sebe, ako stvarno tako osećaš? Jedino zato što tako stvarno misliš, a ne osećaš. Glava pokušava da ubedi srce. Šta to glava govori?

Prvo, ona govori sasvim suprotno od srca. Poručuje mu da ono treba da posluša razum, a nikako obrnuto. Nabraja argumente. Pregovara. Drugo, ona govori okolini – podržite me, recite da sam u pravu, ako nas je više, ubedićemo ga. Treće, ona zapomaže. Upomoć, svemirske sile, upomoć sudbino, upomoć normalni živote, zašto vaša ukupna snaga nije dovoljna da uveri moje srce da nam oboma želim najbolje i najkorisnije?!

Razumno je ceniti stabilnost, težiti joj, održavati je, prikloniti joj se. Ko bi bio lud da bude nezadovoljan stabilnom vezom, prosperitetnim izgledima za budućnost u kojoj već vidite stabilan bračni i porodični život, decu koja odrastaju u normalnoj sredini, sa oba roditelja, koji samo žele sve najbolje…?

Eh, pusta retorika. To što misliš da treba da se ostaviš ludosti, izazova, vatre neizvesnosti, drame i strasti i da čuvaš to što imaš, jer je solidno, izvesno i stabilno – neće sprečiti tvoje srce da se ne pocepa od tuge. Da ne umre od dosade. Da te ne izda i priredi ti cirkus u kome si mislila da više nikad nećeš učestvovati. Ni kao klovn, ni kao letačica na trapezu, ni kao krotiteljka lavova. Ma ni kao cepač ulaznica.

Sreća Da li je stabilnost ono što nam treba?

I ti to dobro znaš. Tojest, ti dobro znaš da uopšte nećeš da znaš za ono što tvoje srce dobro zna. Misliš da ti je srce nevaspitano i da mu je krajnje vreme da se uljudi i počne da se ponaša.

A onda ono počne da ti priređuje neke tahikardije, neke pritiske, neke šumove, uopšte, da pravi gluposti.

Jer srce se tako ponaša.

Srce traži ispunjenje i zabole ga leva pretkomora za stabilnost. Ako glava ne poštuje srčane zahteve, srce će odvrnuti potenciometar. Pa će vas posle boleti glava od pritiska koji se nešto bezveze spustio. Ili skočio. Pa će vam se uzlupati baš kad ste potpuno mirni i stabilni i mislite da je to zadovoljstvo. A onda ćete sresti nekog zbog koga će vam se srce opet uzlupati, a pritisak se ponašati kao klackalica. Bićete zbunjeni. Lupa kad ste mirni, lupa kad se uznemirite. Pa šta hoće od vas, kog vraga?

Ah, hoće da vas dovede na ivicu razuma. Tojest, da vam pokaže da ste već na tom rubu i da treba da pogledate šta ima preko. Ili dole. Ili dalje.

Jer, ako vam je srce gladno mira, a vaša stabilnost nije taj mir koji ono traži, glava to neće razumeti dok se sasvim ne zabrine. Neko nalazi mir u pomamnoj aktivnosti. Neko u meditaciji. Neko mora da se pentra po planinama, a neko da ide u crkvu. Neko mora da pravi slavske ručkove, a neko da piše.

Ako vam je srce gladno ljubavi i strasti, moraćete da rizikujete sa ljubavlju i strašću.

Ako vam srce vrišti u mukama stabilnog života, nemojte ga vaspitavati i ubeđivati, nego ga spasavajte.

Aleksina Đorđević