Pljuskovi su tog juna iznenadili beogradsko nebo, a moju glavicu zalepili za prozore njegovog stana na četvrtom spratu. Uživala sam i činilo mi se da mi ne bi smetalo ni da kiša potraje još čitavu godinu. Vrtela sam po glavi Balaševića: “Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše… U ono doba godine kad si ti tu.” Moje srce je bilo puno. Shvatila sam da umem da volim, i da nisam bila tako prokleto ukočena pred njim, skakala bih do plafona od sreće.

Dve nedelje kasnije gutam bensedine, ali oni, kao za inat, mojim suzama daju neverovatan podstrek. Koferi su napola spakovani, njegov odlazak je sve bliži, a on se sve više povlači i igra se žmurke. Dolazim sebi, i odjednom obdarena neverovatnom intuicijom i empatijom, shvatam u čemu je štos. Eureka!

Za njega neshvatljivo, ali me voli. Kada velike ljubavi, koje obično ne biraju ni vreme ni mesto, pokucaju na naša vrata, ljudi se podele u dve grupe. Postoje oni koji će uložiti celog sebe u borbu za ljubav i pokušati da je sačuvaju bez obzira na okolnosti i posledice; i oni koji su preslabi ili presebični za bitke ljubavi. Nije teško pogaditi kojoj se grupi on priklonio, kao večiti egocentrik i čovek prozapadnjački profilisan!

slika 125 Nekome suze, nekome biseri

"Jer za ljubav treba imat' dušu..."

Februar je. Čeka me ispred zgrade “Politike”. Vidim ga posle par meseci. Pustio je stomačić, ostario bar pet godina i pritom je imao najružnije čizme na svetu. Trenutak prosvetljenja! Svetski čovek, poput Metjua Mekonahija (Matthew McConaughey)? Neee, više nešto kao: ružan, star i debeo. Priznajem, sad već karikiram. Kako god okreneš, u tom se trenutku moje srce, obično sklono izuzetnom lupetanju i neverovatnom optimizmu, po prvi put složilo sa mojim razumom. On definitivno nije čovek koji će me usrećiti.

Sledi moj dvosatni monolog o nama i njemu, uključujući i besplatnu detaljnu analizu njegove ličnosti i proročke rečenice tipa: “Nikada nećes naći nikog ni nalik meni! Nema ovakve na planeti! Nikada! Znam da ćeš se oženiti nekom hladnom, običnom ženom kakvu si oduvek i tražio! Bla bla bla…” Svaka čast za to kako je stoički podneo rafal gluposti i uvreda koji sam tada ispalila, rešavajući se nagomilanog besa. Kad bolje razmislim, za dosta sam izrečenog i imala pravo. Bravo ja! Na kraju predlaže prijateljstvo. Pfff, ništa od toga.

Šest meseci kasnije ispostavilo se da sam sjajan vizionar. Vratio se pod ruku sa dobrostojećom, prosečnom baba-devojkom, koju je pokupio negde u belom svetu. Eto mu savršene životne računice. E pa, sa srećom! Daleko ti lepa kuća! I optužite me za površnost, ali kakav fantastičan osećaj: gledati ružnu devojku bivšeg dečka!

Nije za diku, ali nemoćna sam da to kontrolišem… pozli mi od same pomisli na izveštačene slike srećnog para na Facebooku. Zagrljeni na plaži, okruženi kengurima, na kampovanju, na brodiću, na njegovoj bednoj vespi (on bi rekao “motoru”), oni prave blesave face, ona pokazuje prsten sa sve komentarom ispod fotografije: “He is such a great guy!”. Ma, mora da sam u paklu! Dobijam nagon za povraćanjem.

Gde sam, čoveče, ja pogrešila? Gde je bio taj “great guy” kada sam ja trošila svaki atom energije, misli i nadanja na njega? Na kraju krajeva, lepo je meni baba govorila: “Bisere pred svinju bacaš!”.

Čudo jedno, ali danas, godinu dana kasnije, ja shvatam koju sam ludu sreću imala. Doslovce, spasena sam! Da je nekom čarolijom bog poslušao moje želje u tim trenucima, ja bih celo svoje srce, veće od planine, podarila čoveku koji je odlučio da ono bude običan mišić.


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”

Editors choice