Nemanja Radulović: Violinista na krovu

Nemanja Radulović: Violinista na krovu

Nemanju Radulovića znaju svi na svetu (sem ljudi sa naših prostora), jer ga je proputovao sa 26 godina. Svirao je sa najboljim muzičarima (dečko svira violinu, da znate. Nemojte da vam Tasa dolazi u Strahinjića bana da vas muzički vazdiže), danas izvodi između 80 i 120 koncerata godišnje, nastupao je u Carnegie Hall-u, u velikim svetskim muzičkim centrima, prestižnim salama u Amsterdamu, Londonu, Atini, a onda je letos došao u Srbiju i održao koncert u Aleksandrovcu.

Pročitajte pet stvari zbog kojih se usuđujemo da njegovu jednostavnost uzdignemo na pijedastal, a njegovu harizmu nazovemo anđeoskom (kad kažemo “anđeoskom” mi koji više volimo đavolje, onda je to zaista posebno):

1. Ne postoji intervju – a more ih je - na bilo kom jeziku, a u kom Nemanja nije istakao svoju porodicu kao najvažniju za svoj uspeh, ali i za opštu životnu radost. Nju čine majka Ljiljana, otac Ninoslav, sestre Jelisaveta i Danica, koju su nažalost izgubili u njenoj 28. godini. Nemanja za majku kaže da je najviše zaslužna za njegov uspeh, jer je bila inicijator prodaje stana u Nišu i odlaska u Zemun u podstanare, zarad kupovine instrumenta i mogućnosti koje je prestonica nudila. Za roditelje kaže da su uvek bili smireni i realni. Uspeli su tako da ih vaspitaju da im pokažu šta je bitno u životu, a šta nije. Bitno je da se voli, da se poštuje, da se od svih negativnih stvari napravi nešto lepo.

2. Svirao je na instrumentima vrednim čak i po nekoliko miliona evra. Sa sigurnošću tvrdi da cena nikako nije presudna. Instrument koji je koštao dva miliona evra nije mu se dopao jer je iziskivao mnogo fizičkog napora: od njega mu je oticao vrat, boleli su ga zglobovi, pa ga je na kraju i vratio. Sa violinom je, kako kaže, kao sa ljudima, kao u ljubavi – treba pronaći ko ti odgovara; možeš se spojiti sa fenomenalnom osobom, sa kojom, međutim, nemaš nikakvih dodirnih tačaka. Nemanja Radulović je pronašao i jedno i drugo. Nalazi se u ispunjenoj emotivnoj vezi, a poslednjih pet godina svira na francuskoj violini Žan-Batista Vijoma (Jean-Baptiste Vuillaume) iz 1843. godine. Kada je dobio prvi instrument, poljubio ga je.

3. Svirao je na festivalu „Violina na pesku“, na plaži u mestu Roajan na francuskoj obali, pred više od 50,000 ljudi, ali ipak izdvaja momente kada je svirao u metrou po dolasku u Francusku. Porodica Radulović u više navrata našla se u teškoj ekonomskoj krizi. Takav je bio period kada su se preselili iz Beograda u Pariz 1999. godine. Jelisaveta i Danica su se odrekle svoje muzičke karijere da bi prionule na poslove koji su donosili novac, a Nemanja je svirao po metroima. Ipak, činio je to sa radošću i ushićenjem.

Odnos umetnika sa publikom, po Nemanjinom mišljenju, treba da bude najjednostavniji, kao s prijateljem. “Lepo je čuti reakcije za vreme koncerta, čak i kada tapšu između stavova. Pa, ranije, u Mocartovo vreme, publika je aplaudirala i za vreme izvođenja kompozicije.”

4. Svoju zemlju, narod i kulturu ne zaboravlja. Trudi se jednom u godinu i po dana da poseti Srbiju. Prošlo leto je održao koncert u Aleksandrovcu, a sledeći koncert održaće u Beogradu već u februaru, na poziv Centra za muziku s Kolarca. Biće to za njega posebno veče, a svoju zemlju će upoznati i sa svim muzičarima iz Francuske koji su nastupali na promociji diska. Ipak, na originalan način svoju kulturu predstavlja svetu na ovaj način:

Nemanja Radulović smatra da treba odlaziti u manja mesta, jer ta publika uglavnom nema finansijske mogućnosti da dođe u Beograd samo radi koncerta. Pritom je jednako, ako ne i više, zaslužila te nastupe. U glavnom gradu već ima dobrih koncerata i to znatno više nego u drugim gradovima. Svestan je da su često i muzičari ti koji biraju samo elitna mesta, poput Kolarca ili Centra Sava, o kojima će novine da pišu.

5. Kada nije na nastupima širom sveta, vreme provodi u kući sa porodicom i još najmanje deset muzičara kojima njegova porodica pruža utočište dok se školuju u Francuskoj. I sami su dobili pomoć od jedne porodice u kriznoj situaciji koja ih je zadesila po dolasku, pa sada dobro vraćaju dobrim.

Za još muzičkih pojedinosti o Nemanji Raduloviću posetite njegov sajt.

Apsolutnih sluhista, što se mene tiče, može i ne mora biti, ali ovakvi karakteri vraćaju veru u ljude.


Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.