Često sam, kao klinka, čitajući neku knjigu zaboravljala na njen sadržaj i postavljala u sebi pitanja: “A zašto se njemu ne kaki? Šta ako mu je zapušen nos, a on nema maramicu da ga izduva?” ili “Ako su mu gaće upale u guzicu, pa mu je nelagodno, to sigurno mora uticati na tok radnje?”. Vremenom sam naučila ponešto o ulozi ovih “irelevantnih” podataka u književnom stvaralaštvu, koje je na velika vrata uveo Gogolj, zbunjujući čitaoca hiperrealnim pojedinostima.

No ostavimo za trenutak književnost po strani i vratimo se svakodnevici. Ispričaću vam jednu urnebesnu priču iz perioda dok sam radila u jednom od najboljih beogradskih restorana kao menadžer. Naime, u svakom ugostiteljskom objektu radnici moraju imati overene sanitarne knjižice – uzima se bris iz stolice, mokraće i iz grla, i ako analize pokažu da nema bakterija i virusa, radnik može da radi. Tih dana smo svi morali da produžavamo sanitarnu i pogađate, najviše se pričalo o tome. Centralno mesto sanitarne ujdurme zauzela je stolica.

“Ali ja se praznim jednom sedmično, kako da im odnesem to u sredu?”

“Popij jaku tursku sa dosta šećera, ima odmah da te protera!”

“Ja ne znam kako da ga spakujem, bočica je mala?!”

“Budalo, ima kašičica, pa njom ubaciš delić u bočicu!”

Priča je otišla čak do tipologije tvrdih ljudskih izlučevina, kada se začu prasak iz kuhinje. Slavica, pomoćna radnica, istrčava i vrišti:

“Idioti jedni, sram vas bilo! Ko je stavio govno u frižider? Zar da se svi potrujemo?”

Istog trenutka smo svi zanemeli i gledali u Slavicu koja je u ruci držala plastičnu teglicu ispunjenu braon sadržajem.

“Ja”, odgovori Nemanja konobar, “stolicu nosim tek ujutru, a pošto večeras radim drugu, stavio sam je u frižider da se ne pokvari do tada.”

Ustremismo se da ga linčujemo, kada je na zaprepašćenje sviju, otvorio bočicu i počeo da jede sadržaj.

“Stavio sam čokoladni mus, čobani jedni”, reče kroz kikot i otada niko više nije pisnuo o velikoj nuždi.

Naredna scena svima je i više nego poznata. Sedeljka na gajbi, dosta ljudi, ortak zove drugaricu da vidi kad će nam se pridružiti, kada se iznenada oglasi jedna mlada dama: “Reci joj da mi ponese uložak!”. Oštro i autoritativno, toliko da sam primetila kako je nekima neprijatno. Ok, mesečni ciklus je bitna stavka ženskog (a bogami i muškog sveta), no, da li je neophodno izveštavati o njemu? Može li se bez opisnih sintagmi koje dočaravaju bol i intezitet periode:  “ne da me boli, nego me rastura”, “toči mi ko iz kabla”, “za tri sata sam napunila uložak”. Šta bi bilo kada bi sve žene redovno izveštavale o ovome? Nažalost, nekim ženama je ciklus izuzetno bolan i težak, i one kulturno uzmu slobodan dan ili otkažu sastanak, izlazak pozivajući se na zdravstvene probleme. Međutim, raspredanje o istom, potvrđuje činjenicu da nam je svakodnevna komunikacija svedena na vulgarnu banalnost.

Kad smo već kod žena i njihovih telesnih promena, kako okarakterisati besede na temu porođaja? Ne pamtim koliko sam puta bila primorana da slušam o “čarima porođaja”, pritom se nimalo ne interesujući za tu temu. Naravno da je velika i važna stvar roditi dete. I naravno da svi znamo kako izgleda porođaj: ili pomoću carskog reza, ili prirodnim putem uz olakšavajuće okolnosti . Ponekad razumem žene koje o tome pričaju, međutim, pitanje “kako si prošla na porođaju” je mahom iz kurtoazije, teško da neko želi da sluša o zašivanju materice i izbacivanju posteljice. Oskarovka Helen Miren čvrsto je odlučila da neće rađati zbog traume koju je doživela u srednjoj školi: da bi sprečili rane seksualne odnose i neželjenu trudnoću, profesori su učenice terali da gledaju snimak porođaja iz krupnog kadra. Tako da, drage dame, podelite to iskustvo sa majkama, sestrama i najboljim prijateljicama. Nećete nas naučiti više od lekara, babica i priručnika, a mi nerotkinje ćemo se zabaviti time kad dođe vreme. Uostalom, postoje snimci i dokumentarci raznoraznih operacija, pa ko voli da vidi na vreme šta ga čeka – nek izvoli.

“Zašto sam prost? Kultura je da nekoj, za koju osetim da bi se jebala odmah, duvam u dupe da bi mi dala za 20 dana? Pozdrav za sve vas “normalne i kulturne”.

Gledala sam par trenutaka u SMS. Sve je počelo kada me je V. upitao znam li neku ribu kojoj je do neobaveznog seksa (što me uvek nagna na razmišljanje, zašto se ljudi nakon duge veze pretvore u nimfomane). Rekoh mu da se promuva malo po gradu, jer i da znam, nijedna se ne bi istog trenutka rasprostrla gola pred njim (ipak nisam imala srca da mu kažem da je ispodprosečan frajer).

Ugroženi seksom, posebna vrsta. Da se ne lažemo, to smo ipak svi mi, međutim, treba povući crtu između sociološko i fiziološko ugroženih i opsednutih. Kao i mesečni ciklus, i nenamerna apstinencija je neprijatno stanje. Svakako da o tome treba razgovarati, ali, treba li to svi da znaju? Ljudi su često skloni vizualizaciji – ako im kažete da onanišete na Draganu Katić dok priča o “Bulardiju” (čaj za gasove, prim.aut), vrlo verovatno će tu predstavu fiksirati za vas i oživljavati u svojoj glavi svaki put kad vas neko pomene. Stoga, preskočite priče o vibratorima, mokrim snovima, drhtavici i otečenim mošnicama- niko ne želi da ga drugi posmatraju kao skupinu podivljalih hormona.

Kako god, u ljudskoj prirodi nije da budemo fiziološki puristi. Svi radimo i doživljavamo gore navedeno, i normalno je govoriti o tome, međutim, sve ove teme imaju adekvatne sagovornike.

Ma koliko bila simpatična, gotovo kod svih je izazvala šok reklama kad mali Kinez kaže: “Hoću da kakim kod Kaće!”. Možda su nam usta i misli pogani, ali u uši smo definitivno još uvek nevini. I upravo zbog toga ne poveravam široj populaciji da sam izgubila nevinost sa tamponom.


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.

Editors choice