Savremena opterećenost brojkama navodi nas da merimo veličine, težine i obime, ali i da brojimo korake koji će nas dovesti do nekog cilja. Ove opsesije zasnivaju se na utvrđivanju onoga što je normalno, prosečno i kao takvo svakome dostupno, a to nas motiviše da se svrstamo tamo gde se osećamo sigurno, gde ćemo moći da dobijemo konkretne savete i uputstva, da ih primenimo i da odahnemo.
Ako je određena težina idealna za našu visinu, osećaćemo se pobednički kad je dostignemo, ako treba da izbegavamo pet načina ponašanja koji u njegovim očima stvaraju lošu sliku o nama, bićemo ubeđene da to spada u rad na sebi i ako treba da prođe pet sastanaka pre nego što se upustimo u seks, znaćemo da je on verovatno kandidat za vezu.
Ali, šta ćemo raditi na tih pet sastanaka? Hoćemo li se postepeno približavati telesnoj intimi i da li se računa ako se ti sastanci odvijaju dan za danom ili je potrebno da prođe više vremena između sastanaka i koliko više? Jer ako je paritet pet prema pet, pobogu, pa to je pet nedelja u kojima ćemo se sastati sa nekim ko nam se sviđa samo po jednom! Zaboravićemo ga usput, umesto da ga bolje upoznamo. I koliko treba da traje svaki sastanak, da bi se računao? Šta ako smo se sreli na brzinu, da u nekoj polusatnoj pauzi popijemo kafu, a onda se na toj kafi dogovorimo da se vidimo uveče? Da li je to drugi sastanak, ili je to jedan sastanak iz delova?
