Četvrti deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde.
Skupljamo petlju da pitamo nekog prolaznika na engleskom kako da dođemo do zgrade televizije, sve plašeći se da će neko provaliti da smo Srpkinje. Mislim se, a i kako bi, kad mu se obraćamo na engleskom?! Mada, i da smo mu se obratile na srpskom, verovatno ni tada ne bi provalio odakle smo – jer većina Albanaca i ne zna kako srpski zvuči. Čista paranoja. Albanci su inače jako predusretljivi i prijatni prema turistima, vole da pomognu i sa vama vežbaju svoj engleski jezik, tako da se ne čudite ako čista informativna upitna rečenica preraste u prijateljsko čavrljanje o tome odakle ste, šta vam se sviđa u njihovom gradu i raznoraznim preporukama o tome gde bi još trebalo da odete i šta bi još trebalo da posetite.
Nije ni bilo potrebe za paranojom i ispitivanjem prolaznika, jer nas je u međuvremenu nazvala jedna od naših prvih albanskih drugarica, Tanana Crvenokosa, i zajedno se sa onom drugom našla sa nama na kafi u obližnjem kafiću.
Savršenstvo u obliku makijata
Makijato u Tirani nešto je što definitivno morate da probate ako se ikada zadesite na tim prostorima. Svi ljubitelji kafe beskrajno će se zaljubiti u tu malu tečnu uživanciju, okićenu najlepšom i najmlečnijom šlagastom penom na svetu.
Manje-više, tako je izgledao naš celokupni rad na televiziji. Nisu nam dopuštale išta da radimo, terale su nas samo da uživamo i pričamo albanski. Na kraju smo se baš lepo združile sa njima. Čak smo i plakali na rastanku.
U danima kada smo se odmarale od posla odlazile smo na more. Najbliža plaža udaljena je samo pola sata od Tirane. Za one lepše plaže i čistije more morate ipak da se iscimate malo duže, ali vredi.
Budimo se u cik zore, ne bismo li što veći deo dana provele pored mora. Puna morska oprema je tu i spremne smo da krenemo. Idemo da se nađemo sa devojkama iz kancelarije. Stojimo na autobuskoj stanici uredno čekajući, dok vozači mini-buseva iz okoline pokušavaju da dranjem otmu što više putnika regularnim međugradskim linijama – tako možeš da čuješ sa raznih strana udirigovano uzvikivanje raznih imena mesta pokraj mora. Mi ćemo, pametnice, ipak da sačekamo onaj veći autobus, koji ide sporije i dužim putem, iz kog razloga – ne znam. U hordi ispred autobusa čekamo svoj “red“ da uđemo. Nalazim mesto i sledeće čuvam Jovanki, tik uz sebe. Posle pola sata autobus napokon kreće, a čika počinje sa naplatom karata. Naravno, kao i uvek, neka baba pravi problem i vozač zaustavlja autobus da je izbaci napolje. Ona kuka i moli da to ne rade jer je zaista imala novčanik kod sebe, ali izgleda da joj ga je neko ukrao baš neposredno pre ulaska u autobus. Jovanka se naceri i napravi par šala na račun penzionera večitih štekara, koji su na sve spremni samo da uštede. Pratim je u doskočicama i valjam se od smeha. Sve bi to bilo tako veselo i nadalje da Jovanka nije doživela babinu sudbinu kada je došao njen red da plati kartu: nestao joj je i telefon i novčanik. Fotoaparat im je, izgleda, bio nezanimljiv.
Krađe tog tipa u Tirani se ne dešavaju ništa češće nego u Beogradu, samo što, kad ti se to desi u ovom gradu, možeš slobodno da odeš sutradan na glavni trg i na ulici pronađeš svoj telefon kod lokalnih dilera za neke sitne pare. Taman ti za tu sitnu sumu zamene bateriju, stave zaštitnu foliju na ekran, nova je i tastatura, zamenjena maska, a ako nemaš sreće – zatekne te kilo cirkona ili neka glupa patriotska nalepnica. U suštini, izbor je veliki, pa biraj.
Šesti deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde.
Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.
