Znate šta vam se dešava, svesne ste svojih slabosti. Znate šta treba da radite da se osnažite i pokušavate to da radite. I onda se ispostavi da ste i za to suviše slabe. Ne uspevate. Recimo, znate da ne treba da se ljutite na sebe kad vam ne ide, već da je potrebno da sebi uputite ljubav, razumevanje, podršku, kao što biste je pružili nekom detetu ili bespomoćnoj životinji. I trudite se iz sve snage. Da volite tu budalu, to glupo, išutirano pseto u sebi. I toliko ste ljute na njega, da biste ga najradije zgazili, da ne postoji nesposobno i da se ne muči više. I kad shvatite kako se osećate i koliko ste ljuti na sebe, dok pokušavate sebe da pomazite, da malo popustite i da volite sebe onako kako znate da treba, a ne možete, onda ste još više ljute na sebe, što u tome ne uspevate. Dva puta ništa daje ništa, gde ste bili – nigde, šta ste radili – ništa, jurili ste svoj rep ukrug i sad kad ste ga najzad zagrizli, najradije biste ga sebi iščupali. Ljutnja, bes, frustracija.
Kako da vam ide bolje, kad ne radite i ono što znate da treba da radite i što ste namerili i počeli da radite? O, niste same u tom krugu samooptuživanja, u toj mašini za mlevenje mesa, koja vam je najverovatnije instalirana vaspitanjem – samopregor, samokritika, samokažnjavanje – kao da vam je otac bio Staljin, a majka radnički socijalizam lično. Imaš kuću vrati stan. Glupačo, a mogla si da imaš i kuću i stan. I dobar auto u garaži pored bazena, a ne Yugo pred kapijom, kome je neko već odavno maznuo retrovizor. Pa, razmislite o tom razoronom mehanizmu u vama samima (i usput se užasno iznervirajte i naljutite na sebe što niste u stanju da isključite prokletinju) a zatim razmislite o tome kako i čime sve hranite svoju ljutnju dok pokušavate da uradite više i bolje, a zatim razmislite i o tome da možda uopšte neko vreme ne radite ništa osim onog što već radite tako osrednje i nedovoljno. I dok razmišljate, čekirajte ove tipične primere.
