Sloboda se uči, postiže i dostiže, jer je ograničena na telo i razum. Rađamo se kao skica ljudskog bića, nacrt potencijala sa mapom zamki u koje moramo da upadnemo i kozijih staza ka oslobađanju, koje možda uspemo da pronađemo. Ali tako je predviđeno. Ljudi smo i sloboda nam nije data. Ali možemo da se ugledamo na ono najbolje u sebi. Na svoj duh, svoje biće, svoje srce i pamet. Kad dođemo do nekle i osvrnemo se, sloboda se uglavnom ogleda u onome što nam nije potrebno da bi nam bilo dobro.
Ne zanima me šta drugi misle o meni
Vrlo važna sloboda. Možda i uslov za sve ostale. Nemoguće je osvestiti i osetiti ovaj stepen slobode, dok smo vrlo mladi. Tada smo možda buntovni i teramo inat, guramo prst u oko svima oko sebe, jer želimo da nas baš briga šta oni misle i želimo da budemo samostalni i slobodni. Ali nismo. Naučićemo. Kroz mnoge teške lekcije, kroz savijanje kičme, skrivanje osećanja, nakazno uvrtanje sopstvenog karaktera, da bismo se prilagodili očekivanjima drugih i zadobili njihovu podršku, odobravanje i ljubav.
Jednom kad se zbog toga veoma razbolimo, veoma povredimo i veoma naljutimo, na dobrom smo putu da shvatimo u čemu je prva i najvažnija sloboda. Da budemo to što jesmo, bez obzira na sve koji nam poručuju da treba da budemo nešto drugo.
Nije mi potrebno priznanje i podrška roditelja
Ponekad nismo u stanju da se oslobodimo pupčane vrpce, dokle god su nam roditelji živi. Ona je naša omča oko vrata, koja zateže i poput praćke otpušta naša srca u životne izazove. Međutim, često ne možemo ničim zadovoljiti očekivanja svojih roditelja, jer se njima prosto ne sviđa ono što jesmo. Ne odobravaju naše oblačenje, naše zanimanje, naše partnere, naše odluke i način života. Pa dobro.
Kad smo veliki i svoji, nije nam potrebno ni da im se inatimo ni da kupujemo njihovo odobravanje. Shvatimo kakvi su ljudi naši roditelji i volimo ih i dalje, zbog toga što su naši.
Nije mi neophodan partner
U potrazi za ljubavlju, najlakše se izgubi sloboda. Doduše, ponekad se izgubi i duša. A naročito se izgubi ljubav. Ona najvažnija, osnovna i ultimativno neophodna. Sloboda od potrebe za partnerom kao uslovom za osećanje i razmenu ljubavi, znači da istinski volimo sami sebe. Tek tada smo istinski u stanju i da volimo nekog drugog. I spremni smo za partnerski odnos koji ne zarobljava, nego oslobađa.
Ne plaši me samoća
Samoća je blagoslov za slobodne ljude. Oni je obično nemaju u onoj meri koja im je potrebna da bi u njoj kupali i odmarali svoj duh, ali zato umeju da cene svaki njen trenutak. Takođe, samoća kao životna opcija – bez porodice, dece, partnera, stvar je izbora, a ne strah, pred kojim bežimo u neadekvatne odnose i zajednice.
Ne bojim se smrti
Konačna sloboda, koju možemo postići mnogo pre konačnog časa, jeste demistifikacija straha od smrti. Psiholozi kažu da svaki strah ima koren u strahu od smrti, od gubitka, prestajanja, nestajanja. Filozofi kažu da je strah od smrti strah od života. Kad osetite kako vam potpuno rasterećenje po pitanju konačnosti puni pluća svežim vazduhom, onda ste stvarno srećan čovek.
