Gledano odozgo, život promiče poput ubrzanog filma, dok se mi, konzumenti, krećemo poput puža. Planeta se obrće, svemir pulsira, vetar šiba, a mi jurcamo za sopstvenim repovima, uglavnom. Na svakom pravcu moramo da provedemo neko vreme vrteći se ukrug, premešajući se s noge na nogu, čekajući znak za start. Trčimo ka ciljevima, kao kroz vodu, olovnih nogu kao u snu, saplićemo se i padamo, a ako deo puta pređemo kotrljanjem, moramo da se vratimo po sopstvenom tragu i počnemo opet.
Stoici stoje, hedonisti legnu i prepuste se. Ovi drugi misle da su pametniji.

Ima jedna sjajna demagogija kod Oskara Vajlda, o tome kako samo površni ljudi traće svoj život u dubokim osećanjima, patnji, preispitivanju, istrajavanju. Oni koji temeljno shvataju kako život tutnji i gazi poput stampeda, oni se otresu patnje, zaborave povrede, ljude i osećanja i trude se da budu na jedinom mestu na kome vredi biti – na čelu stampeda.
Nije on to tako rekao, ali tako ja kontam tu sarkastičnu i izvrnutu sliku o površnosti i dubini.

Međutim, različiti smo. Neki imamo korenje poput baobaba i savitljivost poput mlade breze, pa stoički plešemo uz vetar, a neki su kotrljajuće kamenje, koje ima zamah i snagu odrona, ili čak ono busenje bez ikakve težine, koje prosto leti po zemlji gonjeno vetrom.

Ne znam ni jedan stampedo koji je pregazio neki baobab, ili brezu, ili odron, ili polje vetrovalja. Ali, znam neki život. Koji podrije i najdublje korenje, obori najmoćnije stablo, podigne se ispod najsmrtonosnijeg odrona ili obori na nos najlepršavije zemaljske letače.

Zato, da li stojimo kao stojici, ili ležimo kao uživaoci, ili letimo kao muve bez glave, gotovo da uopšte nije važno. Ne računa se stil, samo učinak.

padobran Da li nam život promiče dok mi stojimo?

Nekome je potrebno duboko proživljavanje jednog te istog, sve ukrug, čitavog života, da bi naučio tu jednu lekciju, ili da bi je makar upio celim svojim bićem. A neko sakuplja iskustvo poput bilijarske kugle, sudarajući se sa drugim kuglama, menjajući nasumično svoju i njihovu putanju bez mnogo odgovornosti i osvrtanja.

Šta god činili, koju god filozofiju praktikovali ili o kojoj god praksi filozofirali, život ide. I dok se ukupan tok života kreće neuhvatljivom brzinom, mi pokušavamo da izađemo na kraj sa onim što nas iz tog toka zapljuskuje, što ponekad ulovimo, sa čim uspevamo da na kratko zaplovimo.

Temeljno ukorenjeni stajači na mestu ponekad zavide letačima, kao što ih i osuđuju za površnost, sebičnost i neodgovornost. Letači se ponekad zalepe za stajače čistom inercijom naleta, da bi ih sledeći odlepio i oduvao. Tako međusobno razmenjujemo iskustvo. Uopšte ne možemo da izbegnemo jedni druge. Nema temeljnog, ukorenjenog, odgovornog, svesnog i savesnog, ko nema na vratu nekog lepršavog letača, sebičnog hedonistu, neodgovorno derište i nesvesno okruženje. I nema prepuštenih vetrovima koji se ne sudaraju sa preprekama, koje hoće da organizuju i poremete njihov stil života.

Niko tu nije bolji. Samo smo takvi kakvi smo. I pripadamo jedni drugima, čak i kad samo pokušavamo da se ni u šta ne mešamo, nikoga ne diramo i čuvamo svoj mir.

Aleksina Đorđević

Editors choice