Jelena Lukić, pored pisanja, bavi se i novinarstvom, a razgovarale smo, ponajviše, o njenom poetskom izrazu i životu poezije – kako njene, tako i tuđe. Nismo izostavile ni priču o vinu, niti pitanje: Da li se pesme, najčešće, pišu onima koje nemamo?
Pre nekoliko godina, dirnuta pesmom “Ničija”, nadala sam se da ću jednom sa njom o svemu ovome i imati priliku da govorim.
Dame i gospodo, za vas – Jelena!
“Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka. Zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje.”
WANNABE MAGAZINE: U pesmi, “Search”, u sajber stilu, kojom kupite gromoglasne aplauze, kažete: “Kad na Googlu ukucaš mi ime, nekad oko pola tri, kad spavaju svi…” Kad na Googleu ukucamo Vaše ime, šta je ono što nam on neće “izbaciti”, a što je važno da znamo o Jeleni?
JELENA: Google će vas, u mom slučaju, zbuniti zbog dva paralelna prezimena koja i dalje ravnopravno žive, pa čak i, na prvi pogled, zbog paralelnih života – da na momente može izgledati da je reč o sasvim različitim osobama. Sa Jelene Marković koja živi u Beogradu ili Sarajevu neki link će vas odvesti na Jelenu Lukić iz Užica. Izostavljeni su svi oni putevi kuda linkovi hode, spone koje vode od jedne do druge priče. Zato postoji poezija, zbog mesta gde linkovi zataje.
Stiče se utisak da je poezija “oživljena” poetsko-vinskim kabareom, čiji ste Vi autor i osnivač. Ono što je, na prvi pogled, uočljivo, jeste da on sadrži u sebi nešto više pozorišnih elemenata i, na taj način, knjževnosti udahnjuje novi život. Koje bi bile ostale specifičnosti ovog književnog programa?
Morate zaslužiti nečiju pažnju, niko nije taoc dvosatnih dosadnih programa. Emociju ne možete objasniti, nju treba dočarati, pokazati, podeliti. Otkud nekome ideja da analitički pristupa trenutku u kom je bio sam, srećan ili tužan, tako što će dovesti recenzenta da vrši obdukciju nad tugom i rasklapa rečenice? Mene ne uzbuđuje taj forenzičarski pristup poeziji, koji je žilavo prisutan decenijama. Na drugoj strani imamo gomilu mladih ljudi koji su, iz želje da pobede ovu učmalost, otišli u drugu krajnost i pobrkali dobru klupsku atmosferu sa pogrešnim ambijentima. U našem kabareu nastojimo da je ljudima lepo, udobno, toplo, zanimljivo, da delimo emociju, da ne odu sa gorkim osećajem izgubljenog vremena. Da uvek nekud, kroz neku priču, zajedno doputujemo.
“Ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam.”
Veza između poezije i vina, stara je gotovo koliko i sama poezija, na šta upućuje i naziv kabarea. Nije tajna da vino najlepše klizi uz poeziju. Pa ipak, kakva je ta veza u praksi? Uz kakva vina poezija najfinije putuje kroz vene?
Uz privatne podrume vinara, još uvek daleko od brendova i biznisa, uz male fruškogorske vinograde i neki pogled na reku. A što se tiče zatvorenih prostora, u našem kabareu, bermet se pokazao kao odličan izbor. Dezertno vino, pravi se od grožđa, biljaka i špecija, svaki gutljaj ima svoju priču. Kad negde, pri kraju programa, shvatiš da nije sasvim bistro u glavi, ne bi baš znao reći da li je od vina ili čega drugog.
Veza je vekovna, iskonska, u putovanju kroz sebe i emocije vino krči put, uspešno otvara, otključava puteve kojima poezija ostaje da svedoči. Samo, treba sve sa merom, i voleti i nazdraviti. U suprotnom, glava nepotrebno boli sutradan. (smeh)
U “Priči o fotografu” govorite o stavu koji bi danas, svakako, zastupala određena grupa ljudi – mišljenje da je danas praktično sramota baviti se poezijom. Kako je poezija, u svom životu, od gospodstvenosti i prefinjenosti, stigla do ovog stepenika? I šta danas uopšte znači baviti se ovom književnom disciplinom?
Štošta utiče na naše doživljaje, ponajpre talasi koje izazovu ljudi sa kojima se lako identifikujemo, pa nam se nešto učini bliskim, ili nas baš naprotiv, odbije, jer se učini učmalim ili prevaziđenim. Istina je da treba provetriti ormare na srpskoj književnoj sceni. Ne što se tiče samih pisaca, već načina na koji se književnost prezentuje, jasne podele uloga u timovima koji izgledaju kao ostarela ekipa iz kraja. Zna se koji kritičar prati kog pisca, a kojoj su političkoj opciji srcu dragi. Sa druge strane, ja sam na nekima od tih autora i odrastala, školovala se, ima tu dobrih pisaca, pa se ne mogu, niti želim, potpuno odreći baš svake police. Našla bih kompromis i pristala da budem dunja sa ormara.
Kažu da se pesme pišu uvek onima koje nismo imali, a nikad, ili retko, onima koje volimo ili imamo. Koliko osećate ovu tezu kao tačnu?
Poezija je u mom slučaju stvar zadržavanja trenutka, misli, tuge, uhvaćene paralele. Nažalost, istina je da to češće izazivaju oni koje nemamo, tuge su intenzivnije, ili se tako čini, jer se duže pamte. Mir ne donosi talase. Sa druge strane, neki vetrovi koji vas uzburkaju mogu biti i topli, prijatni. Neki vetrovi guraju jedrilice i uspešno nas pokreću u njima, drugi vetrovi razaraju sela. S godinama naučite da ih prepoznate i pre nego što zaduvaju. Ako ne zbrišete na vreme, pišete pesme i skupljate krhotine.
“U putovanju kroz sebe i emocije, vino krči put, uspešno otvara, otključava puteve kojima poezija ostaje da svedoči.”
Ako je istorija učiteljica života, poezija bi, zasigurno, morala biti učiteljica srca i duše. Šta je ono što ste od poezije, i kroz poeziju, naučili (o sebi, životu, poeziji samoj)?
Poeziju sam pisala svega u četiri, pet životnih perioda, pa postoji bečki ciklus, sarajevski, Rozmari ciklus, nevergreen… Meni to nekad dođe kao pozdravno slovo, epitaf na mermeru. Materijalizujem misao i tako stavim tačku, pozdravim i ozdravim. Naučila sam se da umem da odlazim, da mi se lako spakovati. Istom brzinom spakujem kofer i napišem pesmu. Ne mislim samo na fizičke odlaske, već i prelivanje iz faze u fazu u sebi samoj.
Ničija
Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
Navikla je da pripada,
Pa kako je jednom bila nečija,
Može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
Ni na šta nije ni navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
Ničija je slobodna.
Pa ničija je baš i ničija
Zato što tako voli slobodu
I što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
Ali uz dobre razloge
Može postati umereno nečija,
Pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija,
Kad je to zapravo najgore što može da ti se desi?
Pesma “Ničija” je Vaša prva pesma koju sam pročitala. Između ostalog, iz nje izviru prkos, izvesna nadmoć i snaga nepripadanja. Da li, i kome, Jelena danas oseća da pripada? Suprugu? Književnosti?
Neku sličnu podelu (da se žene dele na nečije, ničije i svačije) čula sam pre skoro 20 godina u hodniku fakulteta. Moj drug Boris je analizirao razloge svog razvoda i nemogućnost pripadanja, kao da objašnjava normalno odsustvo talenta. Neko ne ume da nauči da komponuje uprkos silnoj želji, neko ne može funkcionisati u tandemu.
Plašim se da sam i ja ničija. Drugačije ne bih mogla ni uvideti tu podelu. Naprosto ne pripadate, samo u nekim periodima svesno poklonite sebe jer to želite, ali ste i dalje paralelni kolosek. Kao što i u crtanju nisam odmakla dalje od čiča Gliše, plašim se da je umeće pripadanja i dobrovoljnog gubljenja identiteta, u kome se toliko zaboravite da vam je ta predaja lepa, pa ne čuvate ni leđa, a ni tlo pod nogama, za mene nemoguća misija. Ipak, tek u takvom stanju slobode prepoznajete svaki milimetar u kom se nekom dobrovoljno primičete i odlučite da sa njim delite i vreme, ili pijete pomenuto vino.
Fotografije: Ivan Vidić, Djae Mendoza Vidić, Dragan Karadarević
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
