Mnogi su pisali o njoj ali, jednom prilikom čuveni Gordan Paunović je rekao: “Spakovati sve važne činjenice o ličnosti Lune Lu, posao je dostojan ozbiljne biografske literature. Ipak, formalna prezentacija njenog lika i dela mogla bi da počne podatkom da je rođena kao Suzana Zlatanović, u horoskopskom znaku ribe/lav/mesec u lavu, u Beogradu, od majke Mirjane i oca Vladislava, kao starija sestra bratu Nikoli.”
WANNABE MAGAZINE: Ćao Luna, kako si ovih dana? Kako napreduje krečenje?
LUNA LU: S obzirom na to da sam malo preambiciozno ušla u celu stvar – nikako. Sa novom prolećnom šemom TV B92 došle su nove obaveze, ali je za sada izvesno da će se desiti čim moj kućni zmaj Veksi krsti sina za prvomajske praznike, jer je ona vođa tih radova. Mislim nije to sad ne znam kakvo fashion krečenje, jer živim u rentiranom stanu tako da gazda ne bi bio oduševljen da izdivljam po njegovim zidovima. Biće to neka puder nijansa – prolećno osveženje i veeeliko spremanje apartmana i života.
Da krenemo malo od tvog detinjstva… Kakva je Suzana bila kao devojčica?
Dosta čudna, ali kreativna. Jako bogat unutrašnji svet i velika kreativnost. Iz današnje perspektive kada posmatram sebe kao dete delujem kao neko ko je bio dosta zbunjen odrastanjem. Mene su pustili nekako da rastem, kao neki dvorišni jorgovan, nisu me puno negovali, ali su bili dosta strogi po nekim pitanjima. Moji roditelji su bili jako mladi i nisam sigurna da su baš znali kako uzgajati dete – poučena tim primerom nikada se nisam usudila da imam dete jer nemam izražen taj instikt, a mislim da je jako važno da želiš da ti se to desi i da se ozbiljno odlučiš na taj korak uz punu odgovornost da znaš šta radiš.
Većina devojčica se igrala lutkama, preskakala lastiš… Koja je bila tvoja omiljena igračka?
Pošto me nisu upisali u obdanište razvila sam čitav sistem igara i jako sam se puno igrala sama i slobodna. Strašno puno sam ćutala i obožavala sam da čitam knjige i gledam balet. Balet me je kao devojčicu ostavljao potpuno bez daha. Televizija i Kalemegdan su moje omiljene igračke. Lutke sam sve šišala i lepila njihovu kosu za moju – takoreći sam bila uvek sklona ekstenzijama, od malih nogu. Ubrzo sam tražila da prestanu da mi kupuju lutke i da mi kupuju knjige i stripove. Sve to obožavam i sad. Paklena je činjenica da ja nikad suštinski nisam odrasla ili možda nikad nisam bila dete.
Da li si kao mala stajala ispred ogledala i zamišljala da si glumica ili voditeljka?
Ne, ma kakvi. To mi je bilo nezamislivo. No, jedan događaj je ostavio prostora televiziji – naš komšija divni Čika Đorđe Vučinić je bio TV reditelj – tako da sam kao mala statirala u naučno popularnom programu – pokazivala sam vežbe za decu da nemaju ravna stopala. Taj boravak među onim velikim i starinskim kamerama u tom studiju je ostavio veliki utisak na mene jer sam počela proces demistifikacije televizije. No, dečji prioriteti su bili – kasirka, jer smo puno vremena provodili putujući po Italiji, a tadašnji tamošnji supermarketi sa tim modernim kasama su mi delovali kao svemirski brodovi. Tada sam maštala da kao većina italijanskih kasirki koje su doterane bile kao stjuardese – imam veliki broj minđuša u uvetu – to je tad bilo šik. A kada bih malo zalutala u maštanjima onda bih ispravljala knjige tako da je većina mojih knjiga iz detinjstva kao pismeni zadaci – ispravljala sam reči i štrihovala tekstove. Dosta ambiciozno i bezobrazno. No, toga nisam bila svesna. Pisala sam u tajnosti do svoje 21. godine – čuvala sam tu tajnu kao da mi život od nje zavisi.
Kako je Suzana postala Luna Lu? Kako je došlo do toga da nam se smešiš i zabavljaš nas sa malih ekrana?
Pa upravo pisanjem. Kada sam već puno toga napisala na starovremenskim pisaćim mašinama, koje sam obožavala, morala sam nekako to nekom i da dam na vrednovanje. Prijavila sam se na konkurs “Kurs kreativnog pisanja” na radiju B92 koji su vodili moji prijatelji dramski pisci kojima sam verovala. Želela sam da čujem njihovo realno mišljenje i odlučila da pošaljem priču anonimno najpre – a onda mi je to bilo nekako nepristojno pa sam na brzinu bacila pogled na kolekciju “Obucite Lu” iz Zabavnika. Ona je bila moja omiljena papirna lutka za oblačenje. Originalna, devojka iz stripa, strasna partnerka svemirskog junaka Delte 99. Počela sam da škrabam Lu i nekako je prirodno došla ta Luna jer sam insomničar i jako malo i čudno spavam od svoje devete godine. I eto! Luna Lu je poslala priču i pobedila na konkursu. No, iako je priča bila objavljena u Književnoj reči te 1991, što je bio spektakl – samopouzdanje da bih mogla da pišem za novine doći će 1994, kada su u moj život ušli Jelena Marinčić Beka, moja divna urednica koja me je toliko toga naučila i verovala u mene, i Manja Vukotić, kao čovek od koga sam spoznala toliko toga o pravljenju novina ni iz čega. Televizija je ulazila postepeno u moj život – taj sam zanat učila temeljno i postepeno – svaku fazu osvajala i njome se bavim već 20 godina i sad već mogu da kažem da o tome dosta znam, ali svake nedelje naučim nešto novo. To što sam i pred kamerama je posledica, a ne uzrok mog bavljenja televizijom.
Ima li razlike između Suzane u privatnom životu i Lune Lu koju gledamo na TV ekranima?
Jako bi bilo neozbiljno da nema, jer sam pred kamerama na višestrukom zadatku – to vam je osećaj kao da vozite formulu jedan – to je timski rad. Ja radim za svoj tim, meni je važno da oni budu zadovoljni i da vole da rade sa mnom – u krajnjoj liniji ako nama nije zabavno na snimanjima i u montažama neće biti ni gledaocima, to vam potpisujem. Nisam dvostruka ličnost – ja sam 2 u 1 – Suzana i LuNaLu zajedno, naučilla sam da živim pod tim imenom, pa ko ne bi za tih 20 godina koje obeležavam u novembru.
Koju ćeš emisiju pamtiti ceo život?
Poslednju, to je profesionalna deformacija. Uvek može i mora bolje.
Igrala si u nekoliko kultnih filmova: “Rane”, “Lepa sela, lepo gore”, “Mi nismo Anđeli 2″… Hoćemo li te opet videti u nekom filmu?
Igrala je krupna reč – to je više kameo pojavljivanje statiste sa replikom i zadatkom, ali meni je to jako važno jer je to moj neki nastavak života sa FDU. Srđan Dragojević i ja smo bili ista generacija iako je on znatno stariji od mene – upisao je režiju pošto je završio psihologiju. Tada u eri SFRJ bilo je neko nepisano pravilo da je za reditelja važno da ima 2 fakulteta. Jako me zabavlja taj kontinuitet saradnje koji imamo tako da u tom smislu očekuje me malo pojavljivanje u “Paradi”, to bi trebalo snimati ovih dana.
Kada možemo da očekujemo tvoju sledeću knjigu?
Upravo razmišljam da zbog raspada stanja u izdavaštvu, zbog divljaštva koje sam osetila na sopstvenoj koži pustim knjigu na “free download” jer je sve ostalo besmisleno. Pošto vlada veliko interesovanje za “Dnevnikom Lune Lu, noćni životi Beograda 1994-96.” sa guštom ću je dati na besplatno skidanje sa neta. Neka ljudi čitaju i uživaju – od pisanja knjiga nema ‘leba, a od čitanja itekako. Moje kolege koje pišu me mole da to ne učinim nego da se borim, ali ja nemam snage, niti takta. Mislim da je važnije da to ljudi konzumiraju nego da knjiga stoji u nekom budžaku i da se hvata buđ, dok se neko smiluje da izda knjigu sa kojom nema rizika i sa kojom je neki početni tiraž zagarantovan kao i prisustvo u medijima. Ja nikad neću dobijati književne nagrade, niti sam pisac za lektiru, ali kao neki hroničar i te knjige itekako imaju svoj potencijal. Mogu da zamislim kako je nekom ko je na početku i nema uticaj niti kontakte kao ja – videćemo. Tu se mora nešto promeniti i uraditi.
Radila si kao glumica, pisala knjige, radila na radiju, sada si na TV-u. Šta bi tačno rekla da je tvoja profesija?
Pa izmislila sam je i nazvala LuNaLu – možda je zicer da kažem da sam TV autor i kolumnista. To je ono što je sigurica u ovoj sezoni.
Pročitao sam da ti je želja da odeš u Japan. Da li si ostvarila tu želju?
Ne, na žalost. Vidite kakva je sad tek situacija – zemlja izlazećeg sunca nikad dalja. Čak imam i spremno ime Suzuki Seiko, ali eto – nije život što i poljem preći. Maroko i Japan su moja dva neodsanjana sna baš tako patetično i tacky. No, kad tad!
Imamo prilike da te vidimo ovih dana i na fenomenalnim fotografijama za Davidoff kampanju, koliko si uživala na snimanju?
Osim jedne devojke koju sam upoznala na snimanju, sve su ovo moji drugari, a naročito Boško koga smatram za velikog prijatelja i Marija koju znam ceo život, tako da iako se na momente činilo da nemamo pojma šta radimo uspeli smo da odradimo dobar posao. Uživala sam – bili smo jako kreativni i srećni što sarađujemo na tom projektu. To vezivanje očiju je bilo jako inspirativno i fenomenalno iskustvo – pomalo perverzno, a meni se dopalo.
Pratiš modu i svetske trendove. Šta je ono što voliš da promovišeš, a šta ono što i privatno nosiš?
Mene to negde još uvek pomalo čačka, ali me te priče jako smaraju. Što sam starija to sam potpuno nezainteresovana za priču o krpama. Volim fotografiju i moje privatno konzumiranje časopisa, ali da ja sad sedim i pričam o tome sa ljudima od toga se ježim. Ta neka uniformisanost te priče mi vređa inteligenciju. Volim Beogradsku nedelju mode, jer posmatram čitav sistem organizacije – to mi je profesionalna deformacija. Jako poštujem Nenada, a ukoliko bih morala da idem van toga na ijednu reviju privatno – pucala bih u sebe. To je gubljenje vremena – kad si mlad to je sve ok, ali sad u 41. to je nešto drugo – želim da trošim ovo što mi je ostalo na Zemlji na neke druge sadržaje. Sad kada sam u radnom “modu” onda nosim štikle i haljine da obogatim sebi taj profesionalni deo dana, ali čim se dopeljam “free time moda” onda se uvlačim u patike, farmerke i belu majicu i nestajem u gomili.
Šta misliš o modi i stilu Beograđanki?
Uh! Ništa i svašta. Nisam sigurna da mislim o tome. Obožavam kad imam luksuza da blejim po baštama i posmatram prolaznike, ali to je sve na nivou prvog utiska. Dugo se u Beogradu ponašam kao turista, kada je reč o donošenju opštih zaključaka o stilu stanovnika ovog grada, jer ja nemam prava na to jer živim u jednom mikro kosmosu. Ja znam gde živim i sa kim u gradu i nemam niti jednu iluziju o tome, a kada izgubiš iluzije nemaš ni očekivanja. Ima dobrih dana kada sam zaljubljena u ovaj grad, a imam loše dana kada ga prezirem kao nekog ko me je izdao i povredio srce.
Šta je za tebe stil?
Ili ga imaš ili ga nemaš. Mnogo šire i značajnije od toga kako si obučen. To može biti i način kako kucaš SMS.
Imaš li omiljenog dizajnera (domaćeg i stranog)?
Nemam, otputovali su u drugu dimenziju.
Kako bi opisala svoj stil oblačenja?
Možda je lakše da opišem svoj stil svlačenja. Šalim se, ali nemam ja te živce da analiziram sebe. Na ovo pitanje ne umem da dam odgovor, jer je moj orman toliko eklektičan, toliko se života nakupilo u njemu. Možda – Multiple Personality? Hm… Ali, svakako – neki “DisOrder”.
Šta nikada ne bi obukla?
Nikad ne reci nikad – moj stav prema belim farmerkama je bio isključiv, a sad jedne ne skidam tako da… Dosta sam ja kontroverzna i kontradiktorna ličnost da bih sad i za jednu stvar rekla ne – mada sam danas odbila slovima i brojevima 21 kombinaciju. Ali izvesno je da nikad ne bih stavila narandžasti karmin. Imam neku frku prema narandžastoj – primetila sam da me ta boja dosta uznemirava. Nemam pojma šta je uzrok tome.
Šta je za tebe glamur XXI veka?
Grafiti majstor Benksi, cela ta priča oko njega – to je to mesto broj jedan.
Kakav glamur od tebe možemo očekivati u budućnosti?
Jedno je izvesno! Imate informaciju iz prve ruke i ekskluzivu da možete očekivati povratak Glamurame u septembru 2011. Dakle, “GlamuRamo, druže moj..” – idemo još jedan krug na ringišpilu.
Miki Živković je PR menadžer i glavni stilista svih kataloga i revija kompanije Greyhound u Bangkoku. Njegov život su moda i putovanja, hobi mu je šoping, a bolest od koje pati – manična kupovina.
