Kad te neko pita kako si, ti kažeš da si dobro, a kad te neko ko te malo bolje poznaje pita šta ti je, kažeš da ti nije ništa i pronađeš neka bezvezna objašnjenja, tipa opterećenja na poslu, klimatskih promena i tome slično.
Lažeš da si dobro, jer uopšte ne znaš odakle da počneš priču, kako da objasniš nekome zašto si u poslednje vreme tako bljak. Boli te mozak od same pomisli da bi nekome sad trebalo detaljno da objašnjavaš kako se osećaš i od čega te sve boli mozak.
Lažeš da si dobro, jer su jedini ljudi kojima bi mogla da ispričaš sve o sebi, oni koje ne želiš uopšte da opterećuješ – dovoljno ti je da budeš u njihovom prijatnom i smirujućem društvu, da malo zaboraviš na sebe. I baš njima ne želiš da se poveravaš, da ne izgubiš to malo rasterećenja koje imaš u njihovom društvu. Ionako ne bi mogli da ti pomognu – a hteli bi – i samo bi se brinuli bez ikakvog učinka.
