Retko ćete videti muškarca da plače u bioskopu, ali verovatno postoje neki među njima koji to rade kad gledaju potresne filmove sami. Oni uglavnom ne oslobađaju emocije na taj način, ali možda će im od nekog intenzivnog proživljavanja biti muka, zaboleće ih glava, biće ćutljivi i imaće čudne snove. Žene će češće iskoristiti priliku i pošteno se isplakati dok gledaju film, predstavu, dok čitaju knjigu ili prisustvuju nekoj dečijoj priredbi. Plakanje u javnosti je ženama dozvoljeno, pa im neće biti mnogo neprijatno što drugi svedoče njihovim (preteranim) emotivnim reakcijama. Ali, ne plaču baš sve žene, ganute sadržajima imaginacije, samo neke. A te neke plaču redovno. Njihovi omiljeni filmovi su oni koji ih uvek rasplaču i koje će sa zadovoljstvom po deseti put odgledati same, sa pakovanjem papirnatih maramica u krilu.
Suze tuge i suze uživljavanja se razlikuju
Plakanje uzrokovano ličnom tugom, žaljenjem i samosažaljenjem, razlikuje se od onog izazvanog uživljavanjem u nečije emocije. Kvalitet nekog sadržaja ocenjujemo po emocijama koje izaziva – ono što nas ostavlja ravnodušnim, smatramo neubedljivim, čak i kada skromno izjavljujemo kako nismo razumeli sadržaj. Ono što nas uvuče i navede da se uživimo, to nam se dopada čak i kad znamo da je umetnička vrednost dela vrlo diskutabilna, ili smo prosto sigurni da je u pitanju potpuni treš. Između dobrog ukusa i emocija, izabraćemo emocije, odnosno, one će izabrati nas, tako što će nas dotaći tamo gde smo najosetljiviji. Zato plakanje zbog filma ima pozitivan naboj i pražnjenje koje donosi zadovoljstvo, dok su suze lične tuge praćene osećanjem poraženosti i praznine, kojima treba mnogo vremena da se transforimišu u prihvatanje i mir.
